in proza, umetnost

Антонија

     Живела је на другом спрату наше зграде, стан изнад нашег. Из моје дечије перспективе гледао сам отелотворење Кинг Конга који је прошао све фазе еволуције и постао коначно баба. Жена велике ширине духа и тела од које ово друго својом масивношћу одаје утисак стабилне особе. Од висине и ширине, најшире је ипак било њено срце. То се знало. Комшије, пријатељи, пријатељи пријатеља, рођаци, деца, свако је по некад свратио на тањир чорбе, осладио се колачима, дегустирао кафу.

Одувек ме је фасцинирао изузетан ред и чистоћа њене мале кухиње. У скученом простору било је увек довољно места и ако се ту угнездио лавабо са једне стране, наслоњен на кухињски шпорет а овај на фрижидер и мали кухињски сто са друге, смештен тик до зида, прикљештен кухињским елементима, опкољен расклиманим столицама.

Зато смо тада били много ближи једно другом него што смо то сад.

Једно од чуда којег се сећам, одиграло се касног летњег поподнева док сам заједно са њеним унуцима делио оброк. Тада је бљувеч постао ђувећ, смело сам затражио још једну порцију.

А онда се једног дана, сећам се као јуче је било, некако и изненада скупила, као веш после прања. Дошла ситна и позвонила на врата. Заувек су исчезли трагови колосалности, само је срце задржало постојану ширину. Схватио сам. Тачка у мојој перспективи померена је на више, одрасло се.. ето тако.

Из чиста мира.