Grad Tišine

      Ne mogu se setiti ni jednog razloga zašto bi me primetio u gomili u kojoj sam se lagano kretao. Četvrtak je pijačni dan. Reka ljudi bučno žubori, nezaustavljivo ispirajući pijačne tezge. Čim me je opazio, žurno se primakao, valjda da mu ne uteknem, i zaustavio tik preda mnom, pa sam nehotice zastao. Čovek je prvo žustro podigao a potom polako, za stotinku – dve brže no sunce u zalasku, spustio obrve. Dok je tako gledao u mene, smatrao sam vrlo prikladnim da ga ponudim svojim radoznalim pogledom. Osmehnuo se. Ali tu više nije imalo šta da se doda jer se ja uvek smešim. Niti me je šta pitao, niti sam mu odgovarao. Trenutak, prolazi kao večnost. Začudo, misli su mi bez smetnji tekle ulivajući se u ovo neočekivano ušće našeg susreta. Izgledalo je kao da se savršeno sporazumevamo. Poput riba. U trzajima. Slutio sam, razgovor neće biti lak. Nezgodni su oni koji rečenicu počinju sa ”Ja”. Ja, ponovi još nekoliko puta malo glasnije, nemam pantalone! Odmerih ga pažljivo, ali ne previše upadljivo, zbog mnoštva sveta. Od gore do pola, sasvim pristojan matori momak. Od pola na dole, vrlo smela kombinacija čak i za večernje izlaske. Lakovane cipele, broj 43 i teget čarape. Odsustvo pantalona, uredno prijavljeno. Dakle, starac, bez pantalona, u belim gaćama i sivom sakou i ja. U sred pijace, oči u oči. Steglo me nešto u grlu. Zagrcnuvši se, nevešto sam pokušao progutati pljuvačku i suznih očiju, shvatio da sam upravo progutao žvaku.

      Aradska su plemena i grobovi predaka sine, um mi okupirali! Lupaš, matori! Samo što ne izustih. Kao da si iz čitanke izašao sa tvojim arhajskim govorom. Došlo mi, eto tako, lako da ga prekorevam u mislima. Međutim, pogledavši me još ozbiljnije, začeo je u trenu, iskru stida u meni. Zadovoljan što je ostala skrivena, dopustio sam da nastavi. Čuješ li zvuk tišine? Oslušnuh poslušno a starac nastavi. 1887. ovuda je prolazila železnica i voz je tutnjao kasno u noć. U njemu, poznati pesnik, radoznalo, kroz prozor vagona gleda u mrak, da nasluti kakav je ovo grad. Da li da samo prekrati vreme ili dosadu od duga puta, to ne znam. Al carevina, dala naredbu da je baš u to doba policijski čas. Ipak su se s vremena na vreme, neposlušni stanovnici prikradali sa fenjerima kroz tamu, lutajući po obližnjim kafanama. Kao omamljeni, zaljubljeni svici u noći, bazajući amo tamo na izgled besciljno. Možda zbog prohladne noći, magle, ili promaje u kupeu. Vrag bi ga znao! Prizor je delovao sablasno. Kao da se pojavio na groblju i posmatrao svetinu koja ga obilazi poštujući običaje predaka. I, šta? Nadahnuće iznedri poetski poriv. Vino progovori iz nutrine njegove, složile mu reči da nas opeva u pesmi. Znao sam do juče koja knjiga i naslov. Nazvao je ovo mesto gradom tišine, misleći na tišinu groblja. Samo gospodo, nije to romantika, nije. Groblje! Pijete kao na groblju! Tamo sam pošao. Jednom nogom sam već u grobu. Šta je tu romantično? Evo sam pantalone zaboravio. Ne znaju ljudi. Zar bih na pijacu bez pantalona? Ovako, u grob, ko te pita.

Jutarnja scenografija

     Jutros sam uranio jer je radna subota. Pošao sam autom do obližnjeg sela kako bih održao dva časa u školi. Obasjana difuznom svetlošću scena na putu je izgledala gotovo filmska. Razvejan sneg leži po njivama okovan ledom, a belo nebo prošarano je tamnijim valerima oblaka.

Mestimično iz snega proviruje crna oranica. Kraj puta, u koloni, orezana stabla starih dudova, smešni kao ošišani regruti. Nešto dalje iza, šuma, siva i ogoljena bez lišća.

Pažnja se zatim izmešta na nebo. Tu je glavni događaj. Velika jata crnih ptica poigravaju se sa vetrom. Mislim da su vrane.

Neočekivano su me dočekale u gradu po povratku kući. Svuda ih ima, na travnjaku, stablima, krovovima. Posmatram ih kroz prozor. Neki čovek ljutito pokušava da ih otera. Drago mi je što sedim u automobilu i ne mogu da ga čujem. Izraz njegovog lica me uverava u svu silinu njegovog besa.

Sada sam kod kuće i beležim svoje impresije. Ne želim da ih zaboravim. Toplo mi je i uživam u podnevnom zubatom suncu ispijajući omiljeni espresso. Utisak još ne bledi, sve mi je u glavi. Crtaću danas ptice. Tušem. Nije mi više žao što sam rano ustao, pa makar bila i subota.