Јутрос сам уранио јер је радна субота. Пошао сам аутом до оближњег села како бих одржао два часа у школи. Обасјана дифузном светлошћу сцена на путу је изгледала готово филмска. Развејан снег лежи по њивама окован ледом, а бело небо прошарано је тамнијим валерима облака.

Местимично из снега провирује црна ораница. Крај пута, у колони, орезана стабла старих дудова, смешни као ошишани регрути. Нешто даље иза, шума, сива и огољена без лишћа.

Пажња се затим измешта на небо. Ту је главни догађај. Велика јата црних птица поигравају се са ветром. Мислим да су вране.

Неочекивано су ме дочекале у граду по повратку кући. Свуда их има, на травњаку, стаблима, крововима. Посматрам их кроз прозор. Неки човек љутито покушава да их отера. Драго ми је што седим у аутомобилу и не могу да га чујем. Израз његовог лица ме уверава у сву силину његовог беса.

Сада сам код куће и бележим своје импресије. Не желим да их заборавим. Топло ми је и уживам у подневном зубатом сунцу испијајући омиљени espresso. Утисак још не бледи, све ми је у глави. Цртаћу данас птице. Тушем. Није ми више жао што сам рано устао, па макар била и субота.

Готово сваке године у јуну Тиса процвета. Хиљаде инсеката излази на површину воде преображавајући се у нови животни облик.

То је Palingenia longicauda!

Испратити овај јединствени догађај је у Кањижи постала традиција. Први пут, ове године одлучујем се на фотографисање овог феномена. Једно је сигурно, следеће године ћу поново!

Нимало није лако снимити те мангупе, увек су у покрету осим током кратких пауза док се пресвлаче. Уколико се налазите у чамцу или снимате са мола као ја, мало-мало па се заљуљушкате таласима које праве чамци и бродићи натоварени радозналим посматрачима.

Кажу најбоље је угазити у воду, неописив доживљај. Ноге су до колена у муљу а вода је још прилично хладна па је незодно прећи критичну линију изнад пупка. Препоручујем грчевито држање фотоапарата, поготово скупље верзије. Ако имате статив и прикладан објектив, знаћемо да сте професионалац.
Себе ћу дефинисати као аматера авантуристичког духа :)

Дохватићу се оловке и четкице па да се нађемо на исту тему.
П.С.
Препоручујем сродне чланке Palingenia longicauda или Цветање Тисе апамтим да је National Geografic Srbija објавио чланак на тему, слободно погледајте. Занимвљиво је.

     И последњи цвет тисе, овога лета заронио је у нови циклус рађања и смрти. Воде из набујале реке повукле су јата младих риба у своје корито оставивши испуцалу обалу која ме понекад подсети на руке овдашњих земљорадника. Ваздух је топао са доста влаге и трулежи расквашених трава, укисељеног дрвета. Све у свему, мирисна нота има неког шарма, оплемењена свежим мирисом равничарске земље. Волим тај “мирис реке”. И овог пута, појављују се слике из детињсва. Златна река, окупана бојама сунца у заласку, на којој се са пљуском воде као бисери расипају капљице, растерујући водене пауке. Мој пријатељ Мишика, уживао је као и сви из наше групе, да се залети у топлу воду испуштајући неартикулисан крик жудећи при том да изазове што већи прасак у води. У то доба наше младости проводили смо много времена уз реку. Довољно да се упије мноштво утисака и емоција везаних за њу. Данас, свако од нас јури своје ветрењаче, виђамо се у пролазу или на годишњицу матуре. Понекад на тераси ресторана уз разговор, попијемо неко пиће посматрајући реку која опија својим спокојом.

 Није више ништа као пре, и овај спокој је другачији. Више се не чудим томе нити ме то чини сетним. Нови доживљаји, нова лица а ипак све је прожето успоменама. За сликара је то предност. “Време је наш савезник” долазе ми на ум мисли професора -Ћаке. Потребно је време да се то заустави у некој слици или стиху. Моја златна риба је уловљена повољног тренутка. Киша која пада данас, донела је освежење и само кратки предах. Првим сунчаним даном покушаћу да уловим још понеку импресију из шума и трава које бивствују уз обале реке.

Svaki grad može da vam ponudi svoju osobenost. U prolazu to su uglavnom objekti, lepa zgrada ili kuća sa baštom, restoran u kom se osveži. Mesta na kojima se duže zadržavamo poprimaju boju ličnog pečata koji je svakako snažniji i bogatiji u svom sadržaju. Njegovu najveću vrednost nesumnjivo čine ljudi. Što ih bolje upoznajemo otkrićemo njihove kvalitete pa će nam taj grad biti još draži jer grad čine ljudi a ne zgrade i kuće. Tako, i moj grad nudi svoje blago čiju vrednost nije jednostavno proceniti. Merila kojima vrednujemo mogu biti nepouzdana.Treba li pomenuti da je većina sklona proceniti čoveka po bogatstvu, položaju, obrazovanju a ređe po mudrosti, sposobnosti, dobroti.

Pitao sam se – može li neki starosedelac, žitelj u ovom mestu, izneti objektivan zaključak. I pored najbolje volje ne, jer priznao to ili ne pojedinac je ograničen u svojim sposobnostima, subjektivan u emocijama i kad želi biti racionalan.

Zato mislim da to ne mogu ni ja, ipak zadržavam pravo da zapazim ljude koji su zanimljivi, kreativni na ovaj ili onaj način, osobeni, dragi. Neprimećeni ispod sloja svakodnevice, političke i ekonomske stvarnosti. Za neke vreme koje dolazi, pokazaće njihove kvalitete, neki su se davno dokazali, a za neke samo moja simpatija ili radoznalost prouzrokuje da se pomenu.

Drago mi je ako ih zapazite.

Kako god, zadovoljan sam opisom nove rubrike:CNESApiens

Cnesa je jedan stari naziv za Kanjižu, pa bi ova kombinacija sa Sapiens (mudar,pametan) ustvari ukazivala na Kanjižane koji ovaj grad čine vrednijim.

„ Ono što čoveka milim čini, to je njegova dobrota“ Poslovice 19:22.