Vezivo uljanih boja je ulje, laneno, orahovo, makovo, čisto ili s dodatkom smole, voska, balzama i otapala.

Ulje daje pastu potrebne razmazivosti, suši se sporije od tempere pa se s uljem mogu postići fini prelazi i polutonovi koji se utapaju jedni u druge. Ono što je posebna draž i opšta karakteristika uljane boje je dubinska svetlost. Stoga ulje boji daje dublji ton, transparentnost i sjaj. Kao prednost ove tehnike, ističe se da u procesu sušenja, boje ne menjaju izgled.

Upoređujući ostale štafelajne tehnike poput akvarela, tempere, gvaša ili akrilika, vreme u kom je omogućeno razmazivanje boje je mnogo duže a to omogućuje postizanje mekih bojenih premaza koje su u međusobnom dodiru slivaju jedan u drugi bez otapanja donjih već osušenih slojeva. Sa uljem se može raditi lazurno, pokrivno, pastozno, sjajno ili mat. Starenjem svi tonovi uljanih boja postaju dublji, ali i transparentniji pa se na nekim starijim slikama čak vidi i crtež koji je bio prekriven (pentimenti). Smatra se da dolazi do putovanja veziva na površinu, tzv. “znojenja” (lat. EXUDAT), zbog čega se javlja jača dubinska svetlost.

Ona nije uslovljena samo uljem. Dubinska svetlost boje bitno zavisi i od vrste podloge, kvaliteta apsorbcije, načina gradnje, broja i kvaliteta slojeva ali i od karakteristika određenih pigmenata.

Diego de Velázquez

Uljeni premazi s vremenom postaju krti, tamne, pa ako nisu pravilno građeni gotovo sigurno ispucaju. Pojavljuju se pukotine, tzv. krakelure. Kod jako debelih premaza može doći do smežuravanja boje zbog stezanja ulja prilikom sušenja, pa čak i do mrtvila boje (boja postaje mat). Donji porozni premaz upije vezivo iz gornjeg premaza boje zbog čega izgubi sjaj. Zato se prilikom slikanja moraju strogo poštovati pravila da se slika debljim nanosima boje preko tanjih.

Slika se od nanosa siromašnijim uljem prema uljem bogatijim slojevima, “masno preko posnog”.

Slika se, “mokro na mokro”, ili na osušene (na dodir) slojeve boje, nikada na poluosušenu boju.

Ovo ponovo ukazuje na važnost planiranja slikarskog postupka.

Ulje se suši odozgo prema unutra a proces sušenja traje godinama. Ako slika nije pravilno građena dolazi do pucanja ili ljuštenja slojeva slike. Poštujući to pravilo, Ticijan je više meseci čekao da nastavi rad na istom platnu.

Sporo sušenje je u nekim slučajevima mana, da bi se ono ubrzalo upotrebljavaju se sikativi.

Treba ih oprezno koristiti jer velika količina izaziva pucanje premaza. Preporuka je da se sikativi dodaju lazurama i tankim slojevima boje. Dodatak u deblje premaze može izazvati pucanje boje jer se ona suši puno brže na površini nego u unutrašnjosti.

Kako da napravite tamno braon bajc. Avgust je pravo je vreme da pokupite nekoliko zelenih korica otpalih oraha. Odložite ih da se osuše i pocrne. Potopite koru u vodu u tegli na nekoliko dana. Nakon tih nekoliko dana zagrevajte vodu na vatri postepeno dodajući kašiku ceđi na svakih 4 litara tečnosti. Stavite tečnost u čistu flašu na suncu da odstoji dok još više ne pocrni. Procedite bajc kroz neku krpu, kako bi uklonili nečistoće i završili ste spravljanje. Sa bajcom možete bojiti, dobićete predivne tamne braon tonove drveta. Međutim on je veoma popularan i kod umetnika jer se ponaša slično tušu, čak je veoma pogodan za mešanje sa tuševima. Ceđ se dobija ekstraktovanjem materijala iz pepela izgorelog drveta a može se naći u svakoj prodavnici u hemiji za domaćinstvo.

Tako nam kažu u solarskoj radionici.

Jeftina je, odmah spremna za potrebu i veoma lagana. Može da stane u džep. Ne treba joj energija za pokretanje, nikad ne procuri a trag koji ostavlja može se obrisati. Iako je koriste čak i deca, umetnici prave svoja remek-dela. Mnogi od nas je imaju pri ruci da bi nešto pribeležili. Obična olovka!
Jedno od najjeftijih i najčešće korištenih sredstava za pisanje na svetu.

Kažu sa se običnom drvenom olovkom može se povući linija duga 56 kilometara
i napisati 45 000 reči. Univerzalna, otporna, jednostavna i efikasna, ne pokazuje znake zastarelosti ni pored tehnološkog razvoja savremenog društva. U nekim situacijama nezamenjiva. Onda je sasvim razumljivo zašto je pronašla svoje mesto u kategoriji likovne tehnike.

Pogodna za linijski ili valerski pristup crtežu. Valerske vrednosti možemo postići na razne načine. Pomoću paralelnih ili ukrštenih linija, ton možemo izraziti pomoću tačkica, kratkih crtkanih linija, povlačenjem linija u raznim pravcima, crtkanjem jedno preko drugih, utrljavanjem, brisanjem.

Tekstura se postiže najlakše u tehnici frotaža (frotage). Olovka se trlja preko papira položenog na teksturiranu podlogu, kamen, drvo ili kao deca možemo podmetnuti metalni novčić. Okretanjem podloge, menjanjem i kombinovanjem, mogućnosti se proširiju do neslućenih razmera. Pogledajte zanimljivu galeriju kao primer. Izdvojiću i kao primer nemačkog umetnika nadrealizma Maksa Ernsta (Max Ernst) koji je često radio ovom tehnikom.

Hemijski je veoma postojana tehnika, otporna na dejstvo svetlosti, relativnu vlagu, povećanu temperaturu sve zahvaljujući hemijskoj inertnosti grafita. Negativno je jedino mehanička neotpornost koju donekle možemo izbeći kvalitetnim fiksiranjem.

Da elaboriram olovke u boji? :)

Dijapazon je nijansi je velik. Veoma su zgodne za poneti, koristim ih najčešće kad želim raditi na manjim skicama u prirodi. Nemojte misliti da vam ih uskoro neću pokazati, na godišnjem sam.

Otti Rohm je davne 1915 godine patentirao POLYACRYLIC kao vezivo slikarskih boja. U potrazi za tehnikom koja bi bila adekvatnija od klasičnog „al fresco“ slikanja, Meksički umetnici, pre svega muralisti, prigrlili su konačno novi medijum koji je otporniji na klimatske uslove.

1950 je već na tržištu u Americi i neki od poznatijih slikara ga upotrebljavaju u štafelajnom slikarstvu. Mada je prihvaćen sa velikim ushićenjem, usledila su i neka razočarenja. U prvom redu zbog različitog kvaliteta samog medijuma. Uglavnom su žalbe na habanje i ljušćenje boje, koje nastaju uglavnom kada se koriste lošiji proizvodi ili kada se nestručno kombinuju, mešaju od različitih proizvođača.

Prednosti su pre svega KRATKA OTVORENA FAZA.

Akril suši u vremenskom intervalu koje se meri minutama za razliku od ulja koje suši danima. To može da bude prednost ali i u nekim slučajevima mana.

U procesu sušenja ne dolazi do bitnih deformacija, pa je čak moguće na delimično osušen sloj naneti dugi, što bi u ulju bilo krajnje loše rešenje zbog pucanja slojeva nakon sušenja.

Ulje se suši hemijskim procesom naime oksidacijom i polimerizacijom, akril fizičkim putem naime voda isparava ili je jednim delom upije podloga pošto za razređivanje boje koristimo običnu vodu.

Kao glavne prednosti možemo istaći:

1. Nanošenje slojeva bez čekanja
2. Zbog brzine sušenja potezi četkom su izraženiji, potencira rukopis slikara.
3. Zadržava spontanost u radu.
4. Lako podsikavanje bez dugotrajnog procesa.
5. Omogućuje i nanošenje lazurnijih slojeva.
6. Prijanja na svaku podlogu koja nije masna.
7. Omogućava kombinovanje sa različitim puniocima i materijalima (pesak, mermerno brašno, tekstil i sl. bez propadanja materijala , truljenja koje nastaje zbog okcidacije ulja).
8. Dobra pokrivnost.
9. Kompatibilnost u istom medijumu. U kombinaciji sa ostalim vezivnim sistemima je nekompatibilan. Već sa dodatkom minimalne količine tutkala na primer postaje neelastičan i lako dolazi do pucanja.
10. Postojanost. Teško se mehanički oštećuje,nije osetljiv na temperaturne promene ili vlažnost. Velika moć prijanjana, hemijski stabilan, ne menja se ne postaje krt i ne tamni starenjem.

Savet: Obratiti pažnju da datum proizvodnje. Emulzija koja nije sveža može nas razočarati. Nije mudro praviti veće zalihe. Obratite pažnju na marke proizvoda, ukoliko vam je stalo da vaš rad ostane u dobrom stanju tokom dužeg vremena.

Izbegavam da ih sve konkretno imenujem, ali dovoljno je da obratimo pažnju na pakovanja ( kućna radinost, domaći proizvođači i sl.)

U svakom slučaju, moja najbolja preporuka je LIQUITEX.

Pribor moramo održavati u toku rada, jer boja brzo suši i kada je na četkici ili špakli. Na paletu nanosimo manje količine boje. Po završetku rada preporučljivo je četkice oprati sapunom.

Poštovati pravilo slikanja masno na posno, što znači da nosioc, (platno, daska npr.) bude preparirano neuljanim preparaturama. Takođe nikako nije preporučljivo slikati preko uljanog ili voštanog sloja.

Mane: Kratka otvorena faza. :)

Boja nema izraženu dubinu u poređenju sa uljem (ali zašto očekivati da ova tehika bude kao i druga). Ipak sve se to nadomešta posebim slikarskim medijumima ili lakovima.

Mada se ovo nekima u prvi mah čini previše „racionalnim“ postupkom u radu, ono je moglo bi se reći ipak neophodno. Kada se osnovni principi rada dobro razumeju ovo ne predstavlja kasnije nikakvu teškoću, ali zato donosi dobre rezultate.

Osnovno pravilo o kom je potrebno voditi računa je princip „masno na posno“, odnosto graditi sliku od posnijih slojeva bojenog nanosa, gde postoji više pigmenta a manje veziva, ka masnijim gde je odnos srazmerno veći u korist veziva. Ovakav metod čini sliku tehnološki stabilnom i predupređuje kasnije pucanje sloja koje se može javiti čak i tokom relativno kratkog vremenskog perioda. Jedan od mogućih razloga je nejednaka brzina sušenja bojenog nanosa što je uslovljeno debljinom sloja, vrstom pigmenta ali i lošom kombinacijom posno-masnih slojeva i kvalitetnog vezivanja za podlogu. U početnoj fazi slikanja, tzv podslikavanju, započinjemo rad sa ispošcenim bojama.

Dan pre slikanja, boje iscedimo na novinsku hartiju, a narednog, kad papir upije višak uljenog veziva iz boje, započinjemo sa radom. Generalno gledano, ulja u većoj količini izazivaju tamnjenje boje zbog oksidacije. Slikarske boje u toku slikanja razredujemo terpentinom. Zbog ispošcavanja, gubi se odredeni stepen dubine. Međutim, ovaj problem rešavaju kasniji nanosi laka koji bi svakako trebalo koristiti. Pored toga slikari upotrebljavaju i slikarski medijum1.

1. MEDIJUM uključuje kombinaciju sastojaka koja se mogu dodati boji ili se mešati sa njom. Uopšteno govoreći medijum menja koegzistenciju boje čineći je razmazivijom i prilagodenijom za individualne potebe. Uz pomoć medijuma boja se može brže ili sporije sušiti, a premazi mogu biti gušci ili redi.

Priprema tempera:

* Žumance – spada u red prirodnih emulzija, sadrzi 20 posto jajnog ulja koje procesom katalitičkog delovanja s pigmentima i podlogom dobro suši i čvrsto veže. Žuta boja žumanca ne smeta sjaju pigmenta, neutiče na boju tempere jer u dodiru sa vazduhom izbledi.

* Pigmenti – mogu biti biljnog, životinjskog ili mineralnog porekla, mogu se nabaviti u obliku praha u prodavnicama slikarske opreme.

Sa osnovnim bojama: crvena, plava i žuta, njihovim mešanjem u različitim odnosima dobijamo široki spektar ostalih boja. Dodavanjem bele ili crne odredićemo njen intezitet.

* Lavandino ulje - nekoliko kapi lavandinog ulja neutralizuje loš miris mešavine.
Ukoliko koristimo emulziju koju mešamo sa pigmentom u toku samog procesa slikanja, stavićemo u nju i nekoliko kapi sirćeta koje služi kako konzervans, jer usporava trulenje. Preporučeno je koristiti manje količine emulzije kao i njeno čuvanje u frižideru.
Za studijski rad možemo koristiti neku kvalitetniju temperu u tubi iz prodavnica školskog pribora (preporučujem Aero,slovenački; Karbon, hrvatski ili pannon mađarki proizvođač) a emulziju koristiti da povećamo vezivnu moć i obogatimo sjaj boje, zbog čega će boja manje menjati svetlinu kako se sloj suši uzrokovanu većom količinom ulja koje je u žumancu.
Za nosioc se može koristiti daska, ali i elastični nosioci, pergament, platno, papir, karton. Preparacija za razne nosioce ne razlikuje se bitno.

Ukoliko je preparacija posna- vodotopiva, moramo je impregnirati kako hidrofilna emulzija tempere ne bi skidala preparaciju s samog nosioca. Danas se u ove svrhe najčešće koristi akrilik, koji se pokazao zadovoljavajućim.