Posted on

Антонија

     Живела је на другом спрату наше зграде, стан изнад нашег. Из моје дечије перспективе гледао сам отелотворење Кинг Конга који је прошао све фазе еволуције и постао коначно баба. Жена велике ширине духа и тела од које ово друго својом масивношћу одаје утисак стабилне особе. Од висине и ширине, најшире је ипак било њено срце. То се знало. Комшије, пријатељи, пријатељи пријатеља, рођаци, деца, свако је по некад свратио на тањир чорбе, осладио се колачима, дегустирао кафу.

Одувек ме је фасцинирао изузетан ред и чистоћа њене мале кухиње. У скученом простору било је увек довољно места и ако се ту угнездио лавабо са једне стране, наслоњен на кухињски шпорет а овај на фрижидер и мали кухињски сто са друге, смештен тик до зида, прикљештен кухињским елементима, опкољен расклиманим столицама.

Зато смо тада били много ближи једно другом него што смо то сад.

Једно од чуда којег се сећам, одиграло се касног летњег поподнева док сам заједно са њеним унуцима делио оброк. Тада је бљувеч постао ђувећ, смело сам затражио још једну порцију.

А онда се једног дана, сећам се као јуче је било, некако и изненада скупила, као веш после прања. Дошла ситна и позвонила на врата. Заувек су исчезли трагови колосалности, само је срце задржало постојану ширину. Схватио сам. Тачка у мојој перспективи померена је на више, одрасло се.. ето тако.

Из чиста мира.

Posted on

Тумач простора – Space Interpreter

Space Interpreter
Тумач простора – Space Interpreter / Aleksandar Oklobdzija, Oil on Canvas, 60×80 cm.

     Током поподнева сам сликао на тераси. Мада се ликовна пустоловина није завршила, успео сам да по платну разместим флеке и мрље испресецане разноврсним линијама. То све добро дође. Заклоњен под широким кровом, ослушкујем како тихо ромиња киша. У даљини, једва разговетно, чује се радио из комшијског дворишта. Зачудо, није народњак него класична музика. Баш необично, помислих. Престао је да гаји свиње, и ваздух је испуњен свежином негативних јона уместо воња измета које се гомила тик иза зида који нас дели. Неминовно, то је велики губитак за дадаистички поредак мојих мисли у организацији слике. Покушавам да дегустирам понуђен мир. Војнички одлучно, стежем умазаним прстима тубе са бојама. Сричем у себи натписе са налепнице на енглеском. Напуљско жута и смарагдно зелена. Звуче као титуле. Без имало ината, демонстрирам како владам ситуацијом. Прецртавам композицију бекства из свакодневице а тај почетак обећава, онолико колико сам спреман да му поверујем. Смешим се, и укосо развлачим усне. Сам свој господар, покорава се слици. Continue reading Тумач простора – Space Interpreter

Posted on

Град Тишине

      Не могу се сетити ни једног разлога зашто би ме приметио у гомили у којој сам се лагано кретао. Четвртак је пијачни дан. Река људи бучно жубори, незаустављиво испирајући пијачне тезге. Чим ме је опазио, журно се примакао, ваљда да му не утекнем, и зауставио тик преда мном, па сам нехотице застао. Човек је прво жустро подигао а потом полако, за стотинку – две брже но сунце у заласку, спустио обрве. Док је тако гледао у мене, сматрао сам врло прикладним да га понудим својим радозналим погледом. Осмехнуо се. Али ту више није имало шта да се дода јер се ја увек смешим. Нити ме је шта питао, нити сам му одговарао. Тренутак, пролази као вечност. Зачудо, мисли су ми без сметњи текле уливајући се у ово неочекивано ушће нашег сусрета. Изгледало је као да се савршено споразумевамо. Попут риба. У трзајима. Слутио сам, разговор неће бити лак. Незгодни су они који реченицу почињу са ”Ја”. Ја, понови још неколико пута мало гласније, немам панталоне! Одмерих га пажљиво, али не превише упадљиво, због мноштва света. Од горе до пола, сасвим пристојан матори момак. Од пола на доле, врло смела комбинација чак и за вечерње изласке. Лаковане ципеле, број 43 и тегет чарапе. Одсуство панталона, уредно пријављено. Дакле, старац, без панталона, у белим гаћама и сивом сакоу и ја. У сред пијаце, очи у очи. Стегло ме нешто у грлу. Загрцнувши се, невешто сам покушао прогутати пљувачку и сузних очију, схватио да сам управо прогутао жваку.

      Арадска су племена и гробови предака сине, ум ми окупирали! Лупаш, матори! Само што не изустих. Као да си из читанке изашао са твојим архајским говором. Дошло ми, ето тако, лако да га прекоревам у мислима. Међутим, погледавши ме још озбиљније, зачео је у трену, искру стида у мени. Задовољан што је остала скривена, допустио сам да настави. Чујеш ли звук тишине? Ослушнух послушно а старац настави. 1887. овуда је пролазила железница и воз је тутњао касно у ноћ. У њему, познати песник, радознало, кроз прозор вагона гледа у мрак, да наслути какав је ово град. Да ли да само прекрати време или досаду од дуга пута, то не знам. Ал царевина, дала наредбу да је баш у то доба полицијски час. Ипак су се с времена на време, непослушни становници прикрадали са фењерима кроз таму, лутајући по оближњим кафанама. Као омамљени, заљубљени свици у ноћи, базајући амо тамо на изглед бесциљно. Можда због прохладне ноћи, магле, или промаје у купеу. Враг би га знао! Призор је деловао сабласно. Као да се појавио на гробљу и посматрао светину која га обилази поштујући обичаје предака. И, шта? Надахнуће изнедри поетски порив. Вино проговори из нутрине његове, сложиле му речи да нас опева у песми. Знао сам до јуче која књига и наслов. Назвао је ово место градом тишине, мислећи на тишину гробља. Само господо, није то романтика, није. Гробље! Пијете као на гробљу! Тамо сам пошао. Једном ногом сам већ у гробу. Шта је ту романтично? Ево сам панталоне заборавио. Не знају људи. Зар бих на пијацу без панталона? Овако, у гроб, ко те пита.

Posted on

Dan neslućene radosti

Hteo ili ne, još uvek nalazim da je predivan dan u kom se umeju uočiti njegove dragocenosti. Iznenađuju me kao neobično zanimljivi kamenčići na obali koje za svaki slučaj sakupim i potom odlažem u džepove sa još nekim važnim sitnicama. Ponekad požudno kao što pesak upija sunce. Očajnički, ako misli nisu jasne. Neodlučan za nestašluke.

Sada mi je kirstalno jasno šta je pitanje vremena i tog neočekivanog trenutka.
Prevalio sam ga i ovaj put a da ne znam tačno kako da vam to objasnim.
Ovo je dan samo tihi nagoveštaj neslućene radosti.
Kao pesma.

Posted on

Јутарња сценографија

     Јутрос сам уранио јер је радна субота. Пошао сам аутом до оближњег села како бих одржао два часа у школи. Обасјана дифузном светлошћу сцена на путу је изгледала готово филмска. Развејан снег лежи по њивама окован ледом, а бело небо прошарано је тамнијим валерима облака.

Местимично из снега провирује црна ораница. Крај пута, у колони, орезана стабла старих дудова, смешни као ошишани регрути. Нешто даље иза, шума, сива и огољена без лишћа.

Пажња се затим измешта на небо. Ту је главни догађај. Велика јата црних птица поигравају се са ветром. Мислим да су вране.

Неочекивано су ме дочекале у граду по повратку кући. Свуда их има, на травњаку, стаблима, крововима. Посматрам их кроз прозор. Неки човек љутито покушава да их отера. Драго ми је што седим у аутомобилу и не могу да га чујем. Израз његовог лица ме уверава у сву силину његовог беса.

Сада сам код куће и бележим своје импресије. Не желим да их заборавим. Топло ми је и уживам у подневном зубатом сунцу испијајући омиљени espresso. Утисак још не бледи, све ми је у глави. Цртаћу данас птице. Тушем. Није ми више жао што сам рано устао, па макар била и субота.