Aleksandar Oklobdžija Život umetnika

Možda se ne vidimo na nekoliko dana.
Ako se budem selio na novo mesto.
Možda opet ostanem.
Možda i da ne bude ništa,
kako to i može da biva kada je ”možda” u pitanju.
Ali da je lako, lako je. Može lako biti.

Seti se nekog sna
Kojeg si sanjala davno,
Dok si me još volela.
Seti se izgubljenih tragova samoće
U senci zaboravljenih topola,
Ulice Zelenog venca.
Otvori srce,
Kao bokal rumenog vina,
Da se žedan napijem,
Pa da razbijem
Jedan komad vremena
Koji više nikom ne treba.

Nisam mogao da joj dam ništa, ponudivši sebe pomislih da je previše prosto.
Jer ja ustvari i nemam ništa, znam da namigujem oblacima, to je sve čemu pripadam.
Još ne umem ništa bolje da vam kažem.
Koštica koju stiskam u ruci je radosni potomak čuda sa jedne crvene trešnje.

Ne čujem glas ali
Pronalazim akorde tog osmeha
Na rubu tvojih usana
I lagani ritam koraka
Dok me mimoilaziš
Gledajući negde u daljinu.
Sluhista sam. Na to obratim pažnju.
Tiho u sebi smišljam refren
U kom bi se mogli ponovo sresti.
Bez reči nedostaje smisao
Ali ko da misli u ovom trenu.
Mogle bi reči da te zaustave u nekoj strofi.
Zato štimujem svoj izraz lica za […]

S modrih večeri leta hodiću po stazama,
Klasje će da me bocka, gaziću sitnu travu.
Sanjar, svežinu njenu ćuteću pod nogama
Pustiću neka vetar kupa golu mi glavu.
Ni na šta misliti neću, ići ću sred tišine
No ljubav beskonačna ka srcu će da krene,
I poput ciganina osvajaću daljine.
Kroz prirodu,- i srećan ko da sam pored žene.
mart 1870
Artur Rembo
Priložio sam […]