Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
- Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!

Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?

Pijemo gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje u pesku iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu uvaženog mađarskog pesnika.

On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.

Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?

Zaboravim se ponekad, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:

- Je li, kada ćeš doći?

Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.

Dobar je drug, svratim do njega opet.

Pokušavam da degustiram ovaj mir. Napuljsko žuta i smaragdno zelena, zvuče kao titule. Smela kombinacija početka. Precrtavam ovu kompoziciju bekstva iz mašine svakodnevice i stihijskih bujica obaveza. Bez imalo inata demonstriram kako vladam situacijom. Kad se nagomilaju obaveze, liferujem ih prioritetno. Ništa plan i organizacjia. Čapnem posle, od onog što ostane, da se ne ubajati i tek da stvar ne stoji u mestu i ne pusti korenje, to je bitno.

Probleme rešavam kao ukrštenice, gde ne znam ostavim prazno ili ponekad smislim koješta, samo da mi se uklopi pod vodoravno. Sa vremena na vreme, radne akcije pa na o-ruk i mišiće.

Sam svoj gospodar, pokorava se slici. Sloboda je izgleda jedino u izboru. Poenta je u svežini popodneva i mirisu terpentina. Masira hipofizu.

Oduvek me je fascinirao izuzetan red i čistoća njene male kuhinje. U skučenom prostoru bilo je uvek dovoljno mesta i ako se tu ugnezdio lavabo sa jedne strane, naslonjen na kuhinjski šporet a ovaj na frižider i mali kuhinjski sto sa druge, smešten tik do zida, priklješten kuhinjskim elementima, opkoljen rasklimanim stolicama.

Zato smo tada bili mnogo bliži jedno drugom nego što smo to sad.

Jedno od čuda kojeg se sećam, odigralo se kasnog letnjeg popodneva dok sam zajedno sa njenim unucima delio obrok. Tada je bljuveč postao đuveć, smelo sam zatražio još jednu porciju.

A onda se jednog dana, sećam se kao juče je bilo, nekako i iznenada skupila, kao veš posle pranja. Došla sitna i pozvonila na vrata. Zauvek su isčezli tragovi kolosalnosti, samo je srce zadržalo postojanu širinu. Shvatio sam. Tačka u mojoj perspektivi pomerena je na više, odraslo se.. eto tako. Iz čista mira.

Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.

Nisam se mučio da to steknem.

Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.

Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!

Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.

Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.
Pitam se…

Dragani:

„Jutro me je probudilo svežinom novog dana opravdavajući svoje postojanje prvim zrakom sunca što se prikradao kao lopov u moju sobu tek okupanom mrakom izgubljene noći.

Pomalo musav od sna nemarno sam se izvukao iz zgužvanih čaršava i utopljene postelje. Posle je sve bilo lako.

Ispunila si ceo dan svojim osmesima i ponekim zavodljivim pogledom.”

I poslednji cvet tise, ovoga leta zaronio je u novi ciklus rađanja i smrti. Vode iz nabujale reke povukle su jata mladih riba u svoje korito ostavivši ispucalu obalu koja me ponekad podseti na ruke ovdašnjih zemljoradnika. Vazduh je topao sa dosta vlage i truleži raskvašenih trava, ukiseljenog drveta. Sve u svemu, mirisna nota ima nekog šarma, oplemenjena svežim mirisom ravničarske zemlje. Volim taj “miris reke”.
I ovog puta, pojavljuju se slike iz detinjsva. Zlatna reka, okupana bojama sunca u zalasku, na kojoj se sa pljuskom vode kao biseri rasipaju kapljice, rasterujući vodene pauke. Moj prijatelj Mišika, uživao je kao i svi iz naše grupe, da se zaleti u toplu vodu ispuštajući neartikulisan krik žudeći pri tom da izazove što veći prasak u vodi. U to doba naše mladosti provodili smo mnogo vremena uz reku. Dovoljno da se upije mnoštvo utisaka i emocija vezanih za nju.

Danas svako od nas juri svoje vetrenjače, viđamo se u prolazu ili na godišnjicu mature. Ponekad na terasi restorana uz razgovor, popijemo neko piće posmatrajući reku koja opija svojim spokojom. Nije više ništa kao pre, i ovaj spokoj je drugačiji. Više se ne čudim tome niti me to čini setnim, novi doživljaji, nova lica a ipak sve je prožeto uspomenama. Za slikara je to prednost. “Vreme je naš saveznik” dolaze mi na um misli profesora -Ćake.

Potrebno je vreme da se to zaustavi u nekoj slici ili stihu. Moja zlatna riba je ulovljena povoljnog trenutka. Kiša koja pada danas, donela je osveženje i samo kratki predah. Prvim sunčanim danom pokušaću da ulovim još poneku impresiju iz šuma i trava koje bivstvuju uz obale reke.