Не чујем глас али
Проналазим акорде осмеха
На рубу твојих усана
И лагани ритам корака
Док ме мимоилазиш
Гледајући негде у даљину.
Слухиста сам.
На то обратим пажњу.
Тихо у себи смишљам рефрен
У ком би се могли поново срести.
Без речи недостаје смисао
Али ко да мисли у овом трену.
Могле би речи да те зауставе у некој строфи.
Зато штимујем свој израз лица
Пред велики концерт наших промашених погледа.