in proza, život

Dan neslućene radosti

Hteo ili ne, još uvek nalazim da je predivan dan u kom se umeju uočiti njegove dragocenosti. Iznenađuju me kao neobično zanimljivi kamenčići na obali koje za svaki slučaj sakupim i potom odlažem u džepove sa još nekim važnim sitnicama. Ponekad požudno kao što pesak upija sunce. Očajnički, ako misli nisu jasne. Neodlučan za nestašluke.

Sada mi je kirstalno jasno šta je pitanje vremena i tog neočekivanog trenutka.
Prevalio sam ga i ovaj put a da ne znam tačno kako da vam to objasnim.
Ovo je dan samo tihi nagoveštaj neslućene radosti.
Kao pesma.