in cnesapiens, proza

Јутарња сценографија

     Јутрос сам уранио јер је радна субота. Пошао сам аутом до оближњег села како бих одржао два часа у школи. Обасјана дифузном светлошћу сцена на путу је изгледала готово филмска. Развејан снег лежи по њивама окован ледом, а бело небо прошарано је тамнијим валерима облака.

Местимично из снега провирује црна ораница. Крај пута, у колони, орезана стабла старих дудова, смешни као ошишани регрути. Нешто даље иза, шума, сива и огољена без лишћа.

Пажња се затим измешта на небо. Ту је главни догађај. Велика јата црних птица поигравају се са ветром. Мислим да су вране.

Неочекивано су ме дочекале у граду по повратку кући. Свуда их има, на травњаку, стаблима, крововима. Посматрам их кроз прозор. Неки човек љутито покушава да их отера. Драго ми је што седим у аутомобилу и не могу да га чујем. Израз његовог лица ме уверава у сву силину његовог беса.

Сада сам код куће и бележим своје импресије. Не желим да их заборавим. Топло ми је и уживам у подневном зубатом сунцу испијајући омиљени espresso. Утисак још не бледи, све ми је у глави. Цртаћу данас птице. Тушем. Није ми више жао што сам рано устао, па макар била и субота.