in proza

Пријатељ

     Имам чудног пријатеља, матор човек, много воли да измишља. Не хајем много за његове фантазије, јер ту нема ничег опаког ни поквареног. Пре би се рекло да је као дете, наиван у убеђењу да ће му људи поверовати. Мада, има и оних који му много верују. Такве треба, мислим се, негде сместити, да буду као заштићена врста у неком резервату, па да воде омладину да гледају и да се подуче. Само, мене не може да превари. Ухватио сам га у лажи.

Одушевљено приметих како има веома лепу биљку и још не изустих како и моја лепо напредује, кад ускочи с коментаром:
– Ах да, то сам добио од јапанског амбасадора!

Па и да му поверујем, али колико се сећам и кокошку је добио од амбасадора, само од кинеског. Тај се изгледа само са амбасадорима дружи?

Пијемо горку кафу ручно млевену у Израелу, студирамо камење у песку из Египта, читамо последњи оригинални рукопис на пергаменту уваженог мађарског песника.

Он је и поред свега веома занимљив човек, образован и богат (животним искуством). Уме матори да прича, све да не трепћеш, седиш укочено и личиш на велико уво. Не знаш где се преплиће истина и лаж. Три дана ти лете мисли у глави након тога.

Самотњак, радује се када га посетим. Понекад глуми да је страшно заузет, ево данас путује за Београд у вези са оставинском расправом или му долазе уважени гости из белог света, ономад баш из Аустралије које води за Пешту у обилазак знаменитости. Ко ће ако не он?

Заборавим понекад на наша дружења, па га дуго не посећујем.
Када се сретнемо на улици, са тужним погледом, чини ми се заплакати би могао, пита:

– Је ли, када ћеш доћи?

Или се одсечно изјасни снажним баритоном како му треба нешто за читање.

Необичан је човек, свратићу до њега поново.