Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
- Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!

Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?

Pijemo gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje u pesku iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu uvaženog mađarskog pesnika.

On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.

Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?

Zaboravim se ponekad, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:

- Je li, kada ćeš doći?

Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.

Dobar je drug, svratim do njega opet.

Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.

Nisam se mučio da to steknem.

Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.

Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!

Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.

Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.
Pitam se…