Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
- Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!

Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?

Pijemo gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje u pesku iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu uvaženog mađarskog pesnika.

On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.

Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?

Zaboravim se ponekad, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:

- Je li, kada ćeš doći?

Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.

Dobar je drug, svratim do njega opet.

Oduvek me je fascinirao izuzetan red i čistoća njene male kuhinje. U skučenom prostoru bilo je uvek dovoljno mesta i ako se tu ugnezdio lavabo sa jedne strane, naslonjen na kuhinjski šporet a ovaj na frižider i mali kuhinjski sto sa druge, smešten tik do zida, priklješten kuhinjskim elementima, opkoljen rasklimanim stolicama.

Zato smo tada bili mnogo bliži jedno drugom nego što smo to sad.

Jedno od čuda kojeg se sećam, odigralo se kasnog letnjeg popodneva dok sam zajedno sa njenim unucima delio obrok. Tada je bljuveč postao đuveć, smelo sam zatražio još jednu porciju.

A onda se jednog dana, sećam se kao juče je bilo, nekako i iznenada skupila, kao veš posle pranja. Došla sitna i pozvonila na vrata. Zauvek su isčezli tragovi kolosalnosti, samo je srce zadržalo postojanu širinu. Shvatio sam. Tačka u mojoj perspektivi pomerena je na više, odraslo se.. eto tako. Iz čista mira.

Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.

Nisam se mučio da to steknem.

Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.

Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!

Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.

Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.
Pitam se…

Dragani:

„Jutro me je probudilo svežinom novog dana opravdavajući svoje postojanje prvim zrakom sunca što se prikradao kao lopov u moju sobu tek okupanom mrakom izgubljene noći.

Pomalo musav od sna nemarno sam se izvukao iz zgužvanih čaršava i utopljene postelje. Posle je sve bilo lako.

Ispunila si ceo dan svojim osmesima i ponekim zavodljivim pogledom.”

I poslednji cvet tise, ovoga leta zaronio je u novi ciklus rađanja i smrti. Vode iz nabujale reke povukle su jata mladih riba u svoje korito ostavivši ispucalu obalu koja me ponekad podseti na ruke ovdašnjih zemljoradnika. Vazduh je topao sa dosta vlage i truleži raskvašenih trava, ukiseljenog drveta. Sve u svemu, mirisna nota ima nekog šarma, oplemenjena svežim mirisom ravničarske zemlje. Volim taj “miris reke”.
I ovog puta, pojavljuju se slike iz detinjsva. Zlatna reka, okupana bojama sunca u zalasku, na kojoj se sa pljuskom vode kao biseri rasipaju kapljice, rasterujući vodene pauke. Moj prijatelj Mišika, uživao je kao i svi iz naše grupe, da se zaleti u toplu vodu ispuštajući neartikulisan krik žudeći pri tom da izazove što veći prasak u vodi. U to doba naše mladosti provodili smo mnogo vremena uz reku. Dovoljno da se upije mnoštvo utisaka i emocija vezanih za nju.

Danas svako od nas juri svoje vetrenjače, viđamo se u prolazu ili na godišnjicu mature. Ponekad na terasi restorana uz razgovor, popijemo neko piće posmatrajući reku koja opija svojim spokojom. Nije više ništa kao pre, i ovaj spokoj je drugačiji. Više se ne čudim tome niti me to čini setnim, novi doživljaji, nova lica a ipak sve je prožeto uspomenama. Za slikara je to prednost. “Vreme je naš saveznik” dolaze mi na um misli profesora -Ćake.

Potrebno je vreme da se to zaustavi u nekoj slici ili stihu. Moja zlatna riba je ulovljena povoljnog trenutka. Kiša koja pada danas, donela je osveženje i samo kratki predah. Prvim sunčanim danom pokušaću da ulovim još poneku impresiju iz šuma i trava koje bivstvuju uz obale reke.

Nije reč o vodenoj biljci, u stvari se radi o insektu, zvanom “Tiski cvet”. Tiski cvet ili Palngenia longicauda je prirodni fenomen, koji osim na Tisi u Severnom Banatu i Potisju, postoji još u Velikoj žutoj reci u Kini. Prva dva dana ciklusa je povremena pojava, da bi od trećeg do petog dana dosegla svoj vrhunac. Iako se insekt “Tiski cvet” smatra jednodnevnim, on zapravo živi tri godine, od čega skoro sve vreme kao larva na glinovitom dnu reke. Prvo izlaze mužjaci kao larve u beličastoj čauri na površini vode. Jedan, pa drugi, potom više desetina hiljada. U roku od nekoliko minuta, niotkuda, pojavljuju se ružne larve, od kojih, za samo minut postaju divni leptiri.

Tada započinje svadbeni let.
Ovi insekti se pripremaju da urade samo jednu stvar- da produže svoju vrstu.

Oblaci insekata kovitlaju se, a nad mirnom rekom, od lepeta krila desetine hiljada “Tiskog cveta”, ne mogu se čuti ni talasi. Posle ovog ritualnog parenja ženke padaju na vodu i tu opstaju još neko vreme, taman toliko da polože jajašca, a mužjaci iscrpljeni ugibaju. Ovi insekti nemaju usta, ni organe za varenje i žive dok postoji energija koju su akumulirali još kao larve. Svaka ženka položi oko 6-7.000 jajašca, koja padaju na glinovito dno, gde će naredne tri godine živeti i čekati svoju šansu da produže vrstu. Cvetanje je započelo još juče, a oni koji su u blizini Kanjiže i danas mogu posmatrati ovaj prizor.Ukoliko nemate mogućnosti pogledaj te kratak video zapis ili fotografije koje su uradili: Puskás Károly, Ábel István, Balla Lajos.

Za događaj sezone, Kanižani su se dobro organizovali. Otisnuti na splavu uz pomoć čamaca prema sredini Tise, muzičari su nošeni maticom reke svirali „Malu simfoniju” Šarla Gunoa. Cvetanje se malo odužilo, pa su zbog zatišja na reci domaćini i muzičari su odlučili, da svirke bude dva dana. Tisa čuva tajnu cvetanja skoro do smiraja dana. Aplauzi sa obale i mnoštva čunova, kajaka, čamaca, dočekali su veliko rojenje koji je bio pravi spektakl koji očarava ljude, svojom lepotom i ritualom ljubavne igre.

Nešto opširnije iz arhive Novosadskog Dnevnika.

Tišina, otmena svečanost prepodneva okupana u miholjskom suncu. Ispijajući poslednji gutalj tople kafe vešto sam izbegao gorki talog i zaključio kako Ervinova majka nije imala problema sa udajom. Svoje uverenje potvrdio sam slatkim zalogajima domaćeg kolača stavivši tačku na svoje mudrovanje požudnim gutljajima sveže vode. Nešto kao ritual koji potvrđuje zahvalnost gostoprimstva, koji nikad ne pada teško. Susret sa Ervinom nakon podužeg vremena pruža obilje tema za razgovor. Prelećemo sa jedne na drugu čim osetimo da je jedna icrpljena u dovoljnoj meri da nam njena razrada posluži za neki drugi susret. Drugu priliku za koju osećamo koliko je neminovna. Obojica smo odrasli u Kanjiži, a naše druženje zaživelo je sa umetničkim stremljenjima, kada smo obojica već bili studenti. Odrastamo istovremeno u istom gradu, osnovnoj školi, divimo se jednako lepotama prirode. Gotovo svaka ulica, svako drvo za obojicu poprima savim lično značenje. Zanimljivost tema u različitim pogledima i doživljajima viđenog. Sažetak razgovora predug da stane na ovaj post. Ipak nagovorio sam ga na web promociju. Za početak pogledajte nekoliko njegovih crteža.

Pitao sam se – može li neki starosedelac, žitelj u ovom mestu, izneti objektivan zaključak. I pored najbolje volje ne, jer priznao to ili ne pojedinac je ograničen u svojim sposobnostima, subjektivan u emocijama i kad želi biti racionalan.

Zato mislim da to ne mogu ni ja, ipak zadržavam pravo da zapazim ljude koji su zanimljivi, kreativni na ovaj ili onaj način, osobeni, dragi. Neprimećeni ispod sloja svakodnevice, političke i ekonomske stvarnosti. Za neke vreme koje dolazi, pokazaće njihove kvalitete, neki su se davno dokazali, a za neke samo moja simpatija ili radoznalost prouzrokuje da se pomenu.

Drago mi je ako ih zapazite.

Kako god, zadovoljan sam opisom nove rubrike: CNESApiens

Cnesa je jedan stari naziv za Kanjižu, pa bi ova kombinacija sa Sapiens (mudar,pametan) ustvari ukazivala na Kanjižane koji ovaj grad čine vrednijim.

„ Ono što čoveka milim čini, to je njegova dobrota“ Poslovice 19:22.