Časti i počasti
Autor ovog sadržaja je Saša | Pripada temi Poetik
Nisam mogao da joj dam ništa, ponudivši sebe pomislih da je previše prosto.
Jer ja ustvari i nemam ništa, znam da namigujem oblacima, to je sve čemu pripadam.
Još ne umem ništa bolje da vam kažem.
Koštica koju stiskam u ruci je radosni potomak čuda sa jedne crvene trešnje.
Tag: moje pesme, Poetik
Čuje se muzika
Autor ovog sadržaja je Saša | Pripada temi Poetik
Ne čujem glas ali
pronalazim akorde tog osmeha
na rubu tvojih usana
i lagani ritam koraka
dok me mimoilaziš
gledajući negde u daljinu.
Sluhista sam. Na to obratim pažnju.
Tiho u sebi smišljam refren
u kom bi se mogli ponovo sresti.
Bez reči nedostaje smisao
ali ko da misli u ovom trenu.
Mogle bi reči da te zaustave u nekoj strofi.
Zato štimujem svoj izraz lica za datu situaciju
pred veliki koncert naših promašenih pogleda.
Čuje se muzika.
Dogodi se, s vremena na vreme, posmatrajući prizor pred sobom zamislim kako čujem muziku. Potpuno razgovetan zvuk, melodiju. Muzika prizora. Noćas, razlog za ne prospavanu noć i ovu pesmu. Neka je onda.
Tag: moje pesme, Poetik
Osećaj
Autor ovog sadržaja je Saša | Pripada temi Poetik
S modrih večeri leta hodiću po stazama,
Klasje će da me bocka, gaziću sitnu travu.
Sanjar, svežinu njenu ćuteću pod nogama
Pustiću neka vetar kupa golu mi glavu.Ni na šta misliti neću, ići ću sred tišine
No ljubav beskonačna ka srcu će da krene,
I poput ciganina osvajaću daljine.
Kroz prirodu,- i srećan ko da sam pored
žene.
mart 1870
Artur Rembo
Priložio fotomontažu ;)
Početak nečega što bi ličilo na nešto
Autor ovog sadržaja je Saša | Pripada temi Poetik
Duž mokre ulice, isecao sam oštar vazduh na kriške širokog koraka. Iza prvog ugla, već omamljen od hladnog vetra, zurim u modro nebo. Zimsko je veče čudesno, pogotovo u kombinaciji mirisa domaće stoke i vlažne zemlje. Aromatična idila sela.
Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.
Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.
„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.
Nisam se mučio da to steknem.
Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.
Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“
Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu više reči. Ovo je gotova slika.
Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara jedna ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva duboki stepenik, pa još jedan koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža!
Nekoliko đaka poput preplašenih pilića,iskočilo je iz autobusa a zatim je odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.
Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.
Pitam se…
Tag: moje priče, Poetik
Život
Autor ovog sadržaja je Saša | Pripada temi Poetik
Sve to ne zavisi od mene.
Setim se kako beše lep,
nad vodama dubokim nekim,
kao Mesec beo,
sa lukom tankim i mekim,
jedan most.
I, vidiš, to uteši me.
Ne zavisi od mene.
Dosta je da tog dana,
zemlja oko mene zamiriše preorana,
ili da oblaci prolete,
malo niže,
pa da me to potrese.
Ne, ne od mene.
Dosta će biti ako, jedne zime,
iz vrta jednog zavejanog
istrči neko ozeblo, tude, dete
i zagrli me.
Miloš Crnjanski
Dan je bio sasvim običan, baš kao i neki drugi, kada mislimo da se ne dogada ništa što se već nije dogodilo.Utonuvši u misli, zatečen, upiljio sam se u svoje parče neba nad glavom. Divno, zar ne? Sasvim je jasno da su stihovi Crnjanskog primereni trenutku.
