Може лако бити

Можда се не видимо на неколико дана.

Ако се будем селио на ново место.
Можда опет останем.
Можда не буде ништа,
јер и то може да бива када је можда у питању.

Али да је лако, лако је.

Може лако бити.

Кућица за снове

У кофере стрпај године,
Загрли даљине звездама
и дели осмехе свима што
жале због тренутка самоће.

Не заборави,
кућицу за снове.

Град Тишине

      Не могу се сетити ни једног разлога зашто би ме приметио у гомили у којој сам се лагано кретао. Четвртак је пијачни дан. Река људи бучно жубори, незаустављиво испирајући пијачне тезге. Чим ме је опазио, журно се примакао, ваљда да му не утекнем, и зауставио тик преда мном, па сам нехотице застао. Човек је прво жустро подигао а потом полако, за стотинку – две брже но сунце у заласку, спустио обрве. Док је тако гледао у мене, сматрао сам врло прикладним да га понудим својим радозналим погледом. Осмехнуо се. Али ту више није имало шта да се дода јер се ја увек смешим. Нити ме је шта питао, нити сам му одговарао. Тренутак, пролази као вечност. Зачудо, мисли су ми без сметњи текле уливајући се у ово неочекивано ушће нашег сусрета. Изгледало је као да се савршено споразумевамо. Попут риба. У трзајима. Слутио сам, разговор неће бити лак. Незгодни су они који реченицу почињу са ”Ја”. Ја, понови још неколико пута мало гласније, немам панталоне! Одмерих га пажљиво, али не превише упадљиво, због мноштва света. Од горе до пола, сасвим пристојан матори момак. Од пола на доле, врло смела комбинација чак и за вечерње изласке. Лаковане ципеле, број 43 и тегет чарапе. Одсуство панталона, уредно пријављено. Дакле, старац, без панталона, у белим гаћама и сивом сакоу и ја. У сред пијаце, очи у очи. Стегло ме нешто у грлу. Загрцнувши се, невешто сам покушао прогутати пљувачку и сузних очију, схватио да сам управо прогутао жваку.

      Арадска су племена и гробови предака сине, ум ми окупирали! Лупаш, матори! Само што не изустих. Као да си из читанке изашао са твојим архајским говором. Дошло ми, ето тако, лако да га прекоревам у мислима. Међутим, погледавши ме још озбиљније, зачео је у трену, искру стида у мени. Задовољан што је остала скривена, допустио сам да настави. Чујеш ли звук тишине? Ослушнух послушно а старац настави. 1887. овуда је пролазила железница и воз је тутњао касно у ноћ. У њему, познати песник, радознало, кроз прозор вагона гледа у мрак, да наслути какав је ово град. Да ли да само прекрати време или досаду од дуга пута, то не знам. Ал царевина, дала наредбу да је баш у то доба полицијски час. Ипак су се с времена на време, непослушни становници прикрадали са фењерима кроз таму, лутајући по оближњим кафанама. Као омамљени, заљубљени свици у ноћи, базајући амо тамо на изглед бесциљно. Можда због прохладне ноћи, магле, или промаје у купеу. Враг би га знао! Призор је деловао сабласно. Као да се појавио на гробљу и посматрао светину која га обилази поштујући обичаје предака. И, шта? Надахнуће изнедри поетски порив. Вино проговори из нутрине његове, сложиле му речи да нас опева у песми. Знао сам до јуче која књига и наслов. Назвао је ово место градом тишине, мислећи на тишину гробља. Само господо, није то романтика, није. Гробље! Пијете као на гробљу! Тамо сам пошао. Једном ногом сам већ у гробу. Шта је ту романтично? Ево сам панталоне заборавио. Не знају људи. Зар бих на пијацу без панталона? Овако, у гроб, ко те пита.