Možda se ne vidimo na nekoliko dana.

Ako se budem selio na novo mesto.
Možda opet ostanem.
Možda ne bude ništa,
jer i to može da biva kada je možda u pitanju.

Ali da je lako, lako je.

Može lako biti.

U kofere strpaj godine,
Zagrli daljine zvezdama
i deli osmehe svima što
žale zbog trenutka samoće.

Ne zaboravi,
kućicu za snove.

Ništa nisam mogao da joj dam,
ponudivši sebe, pomislih, previše je prosto.

Jer ja ustvari i nemam ništa,
znam da namigujem oblacima.
To je sve čemu pripadam.

Još ne umem ništa bolje da vam kažem.

Koštica koju stiskam u ruci je potomak radosnog čuda
sa jedne crvene trešnje.

Ne čujem glas ali
Pronalazim akorde osmeha
Na rubu tvojih usana
I lagani ritam koraka
Dok me mimoilaziš
Gledajući negde u daljinu.
Sluhista sam.
Na to obratim pažnju.
Tiho u sebi smišljam refren
U kom bi se mogli ponovo sresti.
Bez reči nedostaje smisao
Ali ko da misli u ovom trenu.
Mogle bi reči da te zaustave u nekoj strofi.
Zato štimujem svoj izraz lica
Pred veliki koncert naših promašenih pogleda.