Imam čudnog prijatelja, mator čovek, mnogo voli da izmišlja. Ne hajem mnogo za njegove fantazije, jer tu nema ničeg opakog ni pokvarenog. Pre bi se reklo da je kao dete, naivan u ubeđenju da će mu ljudi poverovati. Mada, ima i onih koji mu mnogo veruju. Takve treba, mislim se, negde smestiti, da budu kao zaštićena vrsta u nekom rezervatu, pa da vode omladinu da gledaju i da se poduče. Samo, mene ne može da prevari. Uhvatio sam ga u laži.
Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
- Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!
Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?
Pijemo tako gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje i pesak iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu od uvaženog mađarskog pesnika.
On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.
Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?
Zaboravim se ponekad, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:
- Je li, kada ćeš doći?
Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.
Dobar je drug, svratim do njega opet.
Može lako biti
Možda se ne vidimo na nekoliko dana.
Ako se budem selio na novo mesto.
Možda opet ostanem.
Možda i da ne bude ništa,
kako to i može da biva kada je ”možda” u pitanju.
Ali da je lako, lako je. Može lako biti.