Дуж мокре улице, исецао сам оштар ваздух на кришке широког корака. Иза првог угла, већ омамљен од хладног ветра, зурим у модро небо. Зимско је вече чудесно, поготово у комбинацији мириса домаће стоке и влажне земље. Ароматична идила села. Уоквирена слика звезданог бескраја ковитлацима дима из оџака окачена над главом, измолила је још један дуг замагљен поглед у плаво.

Премештајући се са једне на другу ногу, усамљен на бетонском платоу, нестрпљиво ишчекујем последњи аутобус. Непријатност коју је донела прохладна ноћ. Навиру мисли.

„Зрак се прелама у води, као улаз у дворац из приче. Уз тиху воду, под ниским небом, песак скупља сунце. Зароњен у мирис расцветалих врба, упоран као трава, лежем на муљ. Слушам. Кроз понављање тренутка, као ехо векова ухватим акорде нечег што траје, постоји, као вода.

Нисам се мучио да то стекнем.

Још једно лето. Ништа ми и не треба. Само да ме пусте сви редом. У воду. У лето. Да зароним све до песка. До муља који мирише на детињство чак и кад се само сетим, до црних шкољки.

Та тишина доле је другачија. Није празна. Бруји.
А кад изроним, чујем ти смех. И још миришу врбе.“

Одлично, помислих. Отишао сам даље од почетка а већ сам стигао до краја. Чему речи. Ово је готова слика.

Задрхтао сам тргнувши се изненађен. Звук кочница и компресора који отвара огромна врата, са свом театралношћу разоткрива висок степеник, па у низу још један, који усмерава поглед на горе, на озбиљног и рекао бих нестрпљивог возача. Срећом па је кондуктер упадљиво весео, пискаво закрештао: Хоргош-Кањижа! Неколико ђака попут преплашених пилића, искочило је из аутобуса а затим одпијукало у непознатом правцу у потрази за својим кокошињцем.

Удобно смештен на седиште, назирем тамо, у даљини, светлост града.
Осликати књигу или читати слику.