Imam čudnog prijatelja, mator čovek, mnogo voli da izmišlja. Ne hajem mnogo za njegove fantazije, jer tu nema ničeg opakog ni pokvarenog. Pre bi se reklo da je kao dete, naivan u ubeđenju da će mu ljudi poverovati. Mada, ima i onih koji mu mnogo veruju. Takve treba, mislim se, negde smestiti, da budu kao zaštićena vrsta u nekom rezervatu, pa da vode omladinu da gledaju i da se poduče. Samo, mene ne može da prevari. Uhvatio sam ga u laži.

Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
– Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!

Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?

Pijemo gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje u pesku iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu uvaženog mađarskog pesnika.

On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve da ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.

Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?

Zaboravim ponekad na naša druženja, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:

– Je li, kada ćeš doći?

Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.

Neobičan je čovek, svratiću do njega ponovo.