Mati mila

Zbog čega, a ne zašto · 2.

U velikom dvorištu ispod otvorenog prozora kancelarije, u debelom hladu borova, mladići su uživali u slobodnim trenucima bez prisustva oficira. Zadovoljili bi se time da ne rade ništa i spokojno sede na bilo čemu što pruža stabilan oslonac i onako bleje u prazno.

Vojnik koga su zvali Filozof amater nazvao je taj trenutak „temeljnom ambivalentnošću spokoja trenutka“.

Naravno, niko ga nije razumeo, ali to ga nimalo nije brinulo, jer se ni sam nije sećao šta je tačno izgovorio. Njegova veština sastojala se u tome da svaku misao ponovi sasvim drugačije nego prvi put, a da zvuči jednako ubedljivo. Razlog je bio jedan jedini i sasvim bezazlen: nisu ga razumeli ni prvi, ni drugi, ni treći put. Ni bilo koji. Ni svaki put.

Ipak, stekao je poštovanje nekolicine. Tako mu je jednog dana prišao Dragče, momak dečačkog izgleda sa zabrinutim izrazom lica.

— Da te pitam, druže... Jel' se sunce okreće oko zemlje s leva na desno ili obratno?

— Na levo krug, pa na desno — odgovori Filozof amater bez trunke oklevanja. — Šta će ti to, ljudino?

— Ma, računam nešto — promrmlja Dragče i ode zamišljen, sričući brojeve i preslišavajući se u sebi, kao da se priseća nekih svojih matematičko-astronomskih definicija i zakona.

Niko mu nije rekao da se zemlja okreće oko sunca. Nisu to prećutali iz zlobe, već zato što bi mu pokvarili račun iz kog je, izgleda, veoma slabo stajao.

Fileta, kako su Filozofa amatera od milošte zvali, egzaktne nauke nisu zanimale, pa se okrenuo pripremi svog političkog govora.

— Drugovi vojnici i ostali metalurzi duha! Danas, kad govorimo o proletarijatu, ne možemo ignorisati leguru svesti i discipline. Jer šta je klasna borba ako ne endotermna reakcija između tla i naroda, gde je kapitalizam oksidacija ljudskosti, a marksizam katalizator proleterske vrednosti!

Neko u zadnjem redu je zapljeskao. Ispostavilo se da je ubijao komarca. Sa stepenom neurotične neuračunjivosti, mahnito ali postojano precizno.

Ćata¹ je zatvorio prozor. Više nije mogao da sluša besede, a čekalo ga je više posla nego što je imao vremena do ručka. Ako je išta mogao da promeni, onda je to bilo da ne sluša mudrosti dokonih.

Doduše, ponekad se i zabavljao slušajući neslućene razmere gluposti nastale iz čiste dosade, dok je sastavljao izveštaje i vodio evidencije. Vikendom bi slušali prenos fudbalske utakmice preko radija. Ćata niti je voleo fudbal, niti ga je zanimao rezultat. Umirivao ga je glas spikera i žamor mase u pozadini, koja je aplaudirala, zviždala i reagovala na nešto što se dešavalo na terenu, a što on nije mogao da vidi. Voleo je taj svet koji postoji samo u zvuku.

* * *

Kora od banane je krenula ka kanti. To je bila namera i, što se Ćate tiče, jedina odluka koju je toga dana doneo pravilno. Kora je, međutim, imala sopstvene planove. Na pola puta ju je preuzeo neki viši zakon fizike i skrenula je ulevo, pravo u flašu mineralne vode na samoj ivici stola.

Flaša se zaljuljala. Ne naglo, ne kukavički, već dostojanstveno, kao brod pred potonuće na kome kapetan ostaje do kraja. A ispod nje, na gomili dokumentacije, čekalo je tiho i sigurno uništenje: mesečni izveštaji, evidencije, nalozi sa pečatom i tri dana nečijeg života potrošena na prepisivanje.

Ćata nije razmišljao. Telo je razmišljalo umesto njega, a telo se nikada nije pitalo da li je za to spremno.

Bacio se.

Spolja je to trajalo tričavu sekundu. Iznutra je trajalo čitavu epopeju. Letio je nad stolicom ispruženih ruku, trbuhom napred, jedne noge podvijene a druge ispružene za ravnotežu, kao razbesneli tigar koji je u poslednjem trenutku shvatio da lovi flašu, a ne antilopu. Vazduh mu je zviždao u ušima. Prašina se dizala u zracima sunca koje su, nekim čudom, upravo u tom trenutku probile kroz prozor, kao da je neki reditelj naručio osvetljenje kako bi scenu snimio sa scenografski dramskim efektom.

U tom trenutku mu je prošlo kroz glavu da je ovo slika koju bi svet trebalo da vidi. Da je kojim slučajem navukao gaće preko pantalona, bio bi to pravi Supermen. Ovako je imao samo pantalone preko gaća, po propisu, a gaće su, nažalost, na svom mestu. Ili na sreću.

Kao u filmu, slike života prolazile su mu kroz glavu. Video je kada je prvi put rekao „mama“, i mama je plakala, a on nije razumeo zašto. Video je kada je pao sa šljive jer ga je komšija izgrdio što mu krade šljive za rakiju, i kako je komšija, umesto da ga psuje, samo stajao i gledao. Video je kada se zaljubio u Vesnu, koju su svi zvali Pipi Duga Čarapa, i kada ga ona nije ni primetila. Video je i kada je prvi put overio putni nalog bez ijedne greške, ali taj prizor je prošao brzo, jer to je bila lepa uspomena, a lepe uspomene uvek brže prolaze.

Dohvatio je flašu na samom rubu, onim stiskom kojim se davljenik hvata za slamku. Grudima je udario u ugao stola, kolenom u mali ormarić, laktom u naslon stolice. Flaša je ostala uspravna i nije se prosula ni kap. Dokumentacija je mirno ležala ispod, suva i potpuno nesvesna da je bila na korak od potopa.

Nije ni trenutka žalio zbog modrica koje su ga sledovale. Likovao je nad zlom sudbinom, kojoj je na tako elegantan način pokazao da i on ume da okrene situaciju. Pomislio je čak da bi možda ipak trebalo da upiše plesnu školu, jer bi se ovolika okretnost lepo iskoristila u nekoj latino salsi. Nikom još nije smeo da prizna koliko ga privlači taj ritam, da ga ne bi okarakterisali kao jeretika.

A onda je samo osetio da nešto nije u redu.

* * *

Svaka dokumentacija ima svoj prepoznatljiv oblik, miris i boju. Tu ništa nije trebalo objašnjavati: te predmete gledao je svakog dana, a kapetanova kancelarija bila mu je drugi dom. Mali ormarić koji je u letu udario kolenom pomerio se za prst i zadnja daska mu je popustila. Iza nje, na pod, ispale su koverte. Rasule su se i stidljivo provirivale ispod ormarića kao deca koja su nešto skrivila.

Ćata ih nije primetio zato što su se rasule. Primetio ih je zato što su imale miris koji ne pripada ovom mestu. Nešto što ne pripada ni ovom vremenu ni ovom prostoru, kao da su tu stigle iz neke druge kancelarije, neke druge prestupne godine, iz neke druge priče. Rukom je samoinicijativno dotakao prvu. Papir je bio tanji nego vojni i malo žut od vremena, a na njemu je bilo nešto što nikada ranije nije video u ovoj prostoriji: lična marka sa likom, a da na njoj nije drug Tito.

Pismo je bilo ispisano rukom. Penkalom, tamnoplavim mastilom, gotovo kaligrafski. Rukopis je prepoznao odmah, iako je kapetan Ćirković uglavnom kucao na mašini. Čak i ako je to bilo retko kao prolazak Halejeve komete. Kao da je onaj ko ga je pisao imao vremena. Ili da mu je bilo važno.

Ćata je tačno znao da ne treba da čita. Znao je to svim svojim vojničkim bićem, svakim ožiljkom discipline urezanim u dresiran vojnički um.

Pročitao je prvu rečenicu.

Zatim drugu.

Čitao je kao što gladan jede: prvo žurno, halapljivo, pa sve sporije, jer je počeo da shvata da ono što guta nema vrednost koju je očekivao nego neku sasvim drugu. Kao ukus koji se promenio dok očekuješ jeftinu salamu, a shvataš da ti je u ustima najskuplji kavijar iz nekog dalekog hladnog mora. Na trećem pismu je skinuo kapu. Na petom je seo na pod, iako ne beše svestan kad. Na sedmom je primetio da mu je ruka sa papirom malo zadrhtala, pa ju je pridržao drugom. Jednom je glasno rekao: „Mati mila“, ali samo za sebe, i prvi put u životu nije znao čemu se obraća.

Napolju je neko trčao hodnikom i spoticao se. Bećiri, bez sumnje. Ćata nije podigao pogled.

Spustio je pismo na kolena i palcem poravnao presavijeni ugao. Još jednom je prešao pogledom preko redova, više nije posezao za sledećim. Ovu tajnu niko nije skrivao čekajući da je neko otkrije. Čuvana je od tuđih pogleda, kao nešto krhko što bi se moglo slomiti čim izađe iz mraka. Kad su se glasovi u hodniku približili, okrenuo je ispisanu stranu prema sebi.

Poslednja koverta je bila na dnu. Za razliku od ostalih, nije imala ni marku ni adresu, samo jedno ime na licu koverte, ispisano tako jako da je penkalo skoro probilo papir. Nije bila zalepljena. Ćata je držao kovertu među prstima. Neko je ispisao pismo, stavio ga unutra i zastao pred poslednjim, naizgled lakim pokretom: da je zatvori. Sada je taj nedovršeni pokret čekao u njegovim rukama.

Prvi put toga dana osetio je da su mu dlanovi mokri.

Sva pročitana pisma su ga dovela do ove koverte i tu zaćutala, ostavljajući ga pred onim što je još ležalo između presavijenih listova. Znao je da bi, kad bi je otvorio, više nikada ne mogao da pogleda kapetana na isti način.

Spustio ju je. Pažljivo, na hrpu ostalih, i prekrio šakom.

Tek tada je podigao pogled i uz dozu panike primetio da je ručak odavno prošao, a marenda iza njega. Kao da je neka nevidljiva ruka zaustavila vreme, pa naglo otpustila feder na kazaljci i katapultirala ga u neku drugu vremensku zonu. Napolju se smrkavalo.

Složio je koverte onim redom kojim ih je našao, vratio ih iza daske i naslonio mali ormarić uza zid kao da se ništa nije desilo. Ugasio je svetlo za sobom i napustio kancelariju. Spustio se niz stepenište i u polumraku hodnika, po sećanju, pronašao put do spavaone. Legao je obučen, pokrio se ćebetom preko glave i pokušao da zaspi.

San, međutim, nije primao naređenja, a na molbe se te večeri nije odazivao.

Film mu se vratio u mislima, ali ovog puta nije bio njegov. Video je tamnoplavo mastilo i žensko ime koje nikada ranije nije čuo, a koje je sada, iz nekog razloga, zvučalo kao da ga zna ceo život. Video je jednu ruku koja piše i jedno slomljeno srce koje se predomišlja. Video je poslednju kovertu, nezalepljenu i bez marke, kako leži u mraku iza daske i čeka.

A onda je čuo i ono drugo: postrojavanje, ono „Drugo-o-ovi mirno!“ koje se lomi na drugom slogu, i grohot posle toga. Njegov grohot je bio najglasniji.

Navukao je ćebe još čvršće.

Prvi put mu se učinilo da razume šta je Filozof amater hteo da kaže.