Priča o Ljuzimu

Opšte je poznato da tišinu možete pronaći na očekivanim mestima kao što je tek otvorena tegla pekmeza.

Međutim, permanentno odsustvo buke na skučenom prostoru autobuskog stajališta u stanju je da vas potpuno izbezumi. Mestašce gde se okupljaju putnici, zagledajući pažljivo red vožnje na oglasnoj tabli dok tumače slova i razaznaju brojeve u tragovima izbledele boje. Sa nevericom u pouzdanost informacija ili tačnost velikog sata na tornju katoličke crkve, po pravilu, svako će se nakon izvesnog vremena obratiti zaposlenom poslastičaru na samom stajalištu.

Kao bogom naimenovana alternativa kakvom dispečeru, lik u čistoj beloj uniformi, zabrinutog lica i ugalj crnim brkovima, navodi vas da zaključite kako on prosto očekuje da ga nešto zapitate.

– U koliko sati polazi autobus?

– Da li je već otišao?

– Znate li kada je sledeći?

Kao da je potpuno razumljivo što autobusi, koji sve više liče na stare i ofucane aždaje, preziru ovo teskobno mesto iz dna svoje dizelske duše. Izgleda da im je motor svu naftu popio kao i čoveku pamet njegova ludost. Katkad aždaje stižu na vreme, najčešće kasne a ponekad uopšte i ne dođu.

U skladu sa nepisanim pravilom, baš kada je najpotrebnije.

Dotični lik je apsolvirao celokupnu složenu materiju, ne samo red vožnje praznikom i radnim danima nego i psihologiju putnika. Tako se većina ljubopitljivaca preobrazi u „pitoljubivce“, pa nakon nekog vremena provedenog u razgovoru naruče bar dve šampite ne bi li povratili snagu i malo se umirili navalom doze dopamina iz šećera. Ukoliko nesuđeni putnik pride naruči kafu ili limunadu, započeće ili samo nastaviti, svoju psihoterapiju sa poslastičarem koji će ga strpljivo i pažljivo slušati.

U neko nagluvo doba, autobusi niti frkću iz svojih zakrpljenih auspuha niti kompresorski stenju kroz rasklimana vrata. Tišina je velika i tim više mljackanje i zveckanje, škripa metalnih stolica i zujanje hladnjaka, materijalni su dokaz da je život ovde ipak moguć.

Bio je četvrtak popodne kada je nafrackana slatkim mirisima gospođa u slamnatom šeširu naručila hladnu limunadu u koju je tražila da se stave dve kugle sladoleda od vanile.

– A evo stiže mućkavac! – zaključi veseli poslastičar, ponosan na naziv koji je sam smislio za ovu neuobičajenu kombinaciju.

Po izrazu lica gospođe razumeo je da pod hitno mora postaviti sledeće pitanje.

– Kako su deca, gospođo?

Nije bio siguran da li ima decu, a nije se setio nečeg drugog.

– Pusti ih, samo me se sete kada im trebaju pare. Ko da sam neka kasica prasica. Kada im trebaju pare, onda sam kasica, a kad više ne treba, onda sam izgleda samo prasica. Nego, turi i jednu kafu, gorču samo. Da ubijem ovaj šećer.

Onda, nešto zamišljenije, dodade:

– Na kraju, sve će da nas ubije šećer. Sve!

Zastala je, pa odmahnula rukom.

– Ne žali! Samo stavi tu kafu, jer mene će pre šećera ubiti unuci i ćerka.

Dok je išao do ormarića za kafu, Ljuzim pomisli da je ponekad pametnije izabrati bezbedniju temu za razgovor, kao što je vreme, naročito ako je gost neraspoložen.

Vremenske prilike možeš okriviti čiste savesti i zdrave pameti. I malo ko se neće složiti.

Vreme, uostalom, ima sve osobine krivca. Nepredvidivo je i nikome ne polaže račune.

Pa neću valjda ja da budem kriv? Ili, još gore – mušterija?

Grozno je vreme danas.

Osluškivao je svoj unutrašnji glas, pokušavajući da pronađe najprijatniju melodiju za tu rečenicu.

Onda je primetio nešto.

Gospođa je odmaknula čašu i zagledala se u njega kao da je otkrila da joj je frizer podšišao desnu stranu glave više nego levu.

– Šta ste rekli? – upita ona, iako on zapravo nije ništa rekao.

Pogodio je osetljivu žicu. Pitao je za decu, ali žena je govorila o unucima kao da su njena deca. Možda je pomagala i ćerki, ali to još nije znao.

Obrisao je ruke o prednju stranu bele uniforme, onako kako se peru ruke od krivice, pa se neobično zagledao u slamnati šešir koji je gospođa odložila na stolicu pored sebe.

Bio je to šešir koji bi, da je čovek, sedeo u prvom redu bioskopa i glasno komentarisao film. Inače bi već stajao obešen o čiviluk, kao grešnik.

– Šeširko – poče on, nesvesno se obraćajući šeširu umesto ženi, kao da je šešir taj koji donosi odluke u kući, a ne glava ispod njega – vi ste, izvinite, poput ovog mućkavca.

Gospođa je trepnula. Mogli ste gotovo da čujete ono „cing“, kao kad kasa očita zbir. Nije očekivala da će joj poslastičar objašnjavati život kroz napitak.

– Limunada – nastavi Ljuzim, mešajući kašičicom u čaši koja više nije bila pred njim, već pred njom – to ste vi. Slatka, hladna, pomalo oštra. A sladoled od vanile, to su deca. Unuci. Šta god. Vi ste ih pomešali u sebe. I sad imate ovaj... ovaj...

– Mućkavac – dovrši gospođa i prvi put tog dana osmehnu se. Doduše, samo jednim uglom usana.

– Mućkavac – potvrdi Ljuzim, kao da je upravo rečeno nešto duboko filozofsko. – Ne izgleda lepo. Primetio sam. Ljudi se čude. Ali je, gospođo, ukusan. I pun šećera. I nadasve neobičan. I vi ste ga smislili. Vi ste odlučili da spojite limunadu i sladoled. Niko vam nije rekao. Vi ste jednostavno znali šta vam treba.

Gospođa je pogledala svoju čašu.

Mućkavac se polako topio, praveći na površini mrlje koje su ličile na kontinente na kugli zemaljskoj, samo mnogo slađe i bez političkih problema.

– Ja sam – reče ona tiho.

Ljuzim nije bio siguran da li to znači „ja sam to smislila“, „ja sam mućkavac“ ili možda „ja sam umorna“, pa je odlučio da ne pita.

– Deca mi ne dolaze – nastavi ona, sada već razgovarajući sa čašom, ili sa šeširom, ili sa sobom. – Imam ćerku. Ona ima decu. Ja imam unuke. Ali ja ih viđam češće nego što ih ona viđa. Ja ih vodim u školu. Ja im kupujem patike. Ja znam koji im je omiljeni crtać. A ona...

Zastala je.

Ljuzim je čekao. Čekanje mu je bilo prirodno stanje, kao disanje ili mešanje mućkavaca.

– Ona je – reče gospođa – zauzeta. Poslom. Sobom. Nekim ko se zove psećim imenom Leo, a pre toga se zvao Dobrivoje ili Borivoje, a pre toga... Ne sećam se više. Ni Bog ne bi smislio takva imena. I uvek je neko. Uvek je nešto. A ja sam ovde. Sa mućkavcem.

Ljuzim je klimnuo glavom.

Klimanje mu je bilo univerzalni odgovor, primenljiv na sve, od autobuskih redova vožnje do egzistencijalnih kriza.

– Znate, gospođo, vi ste kao ovo stajalište. Ljudi dolaze, odlaze, a vi ste uvek tu. Neko mora da bude stanica.

Ljuzim zaćuta.

Nije bio naročito zadovoljan poređenjem, ali bilo je kasno da ga povuče.

Kao u šahovskoj partiji. Taknuto, maknuto, nema nazad.

Život savetodavca je nemilosrdan.

Gospođa je dugo ćutala.

U pozadini, hladnjak je zujao kao da pokušava da zapamti melodiju koju je negde čuo, pa je beskonačno ponavljao. Metalne stolice su škripale. Zvuk je oštro sekao ustajali vazduh.

– Vi ste čudan čovek – reče ona napokon.

– Ljuzim – ispravi je on, bez traga ponosa u glasu, kao da navodi temperaturu u sobi.

– Ljuzim – ponovi ona.

Ime je zvučalo drugačije u njenim ustima, kao da ga je prevodila na neki nemušt jezik kojim se govori ponekad, u snu.

– Ljuzim. To je ime koje zvuči kao da nešto nedostaje. Kao da treba da bude Ljubomir, ili Luzitan, ili...

– Ili ništa – dovrši on. – Samo Ljuzim.

– Samo Ljuzim – ponovi ona.

Sada se osmehnula celim ustima, osmehom koji ne priliči njenim godinama, iz vremena pre nego što su deca odrasla i postala stranci koji dolaze samo kada imaju finansijskih problema.

Podigla je čašu i otpila gutljaj mućkavca.

Bio je slađi nego što je očekivala, pomalo gorči i potpuno neobičan. Njen.

– Hoćete li još jedan? – upita Ljuzim.

– Hoću – reče ona.

Zastala je.

– Neka bude što slađe. Neka bude više mene.

Ljuzim je klimnuo i počeo da meša.

Gospođa je vratila šešir na glavu. Stajao je ponosno i nepromenjeno, kao da je upravo on rešio nečiji problem, a ne žena ispod njega.

U tom trenutku autobus je frknuo u daljini, ali niko od njih dvoje nije pogledao.

Neki autobusi dolaze na vreme. Neki kasne. Neki uopšte ne dođu.