Kad te muka (ne n̶a̶) tera
Ništa me ne sputavana u mom zadatku. I u tome je bila čitava suština: sloboda da kombinujem sve čega sam se setio ili imao, bez kalkulacija, pitanja šta će proći a šta neće.
Polazišna tačka — serija fotografija mrtve prirode. Začini, staro posuđe, tkanine, svetlost koja pada onako kako pada sama od sebe kad joj se ne nameće. Zatim sam sve provukao kroz program za crtanje i obradu, sloj po sloj, dokle god je bilo šta da se doda ili oduzme. Negde između fotografije i crteža, između dokumenta i interpretacije, nastalo je nešto treće — ne sasvim jedno ni drugo. Možda je to uvek tako: između dva poznata nastane nešto za šta još nema imena, i to nešto je jedino što je zanimljivo.
Šta je rezultat tog mukotrpnog slobodnog rada? Pogađate? Naručilac je odbio radove.
Ali nisam ni malo nezadovoljan.
Nema onog lažnog raspoloženja — one svetlosti koja ne postoji. Ima od svega nečeg drugog: tišine, gustine, vremena koje se taloži. Sat na zidu, portret, stara lampa pored zdele s paprikom. To nije reklama. To je bliže slikarstvu nego marketingu, bliže sećanju nego pozivu na akciju. Holandska mrtva priroda s memorijom umesto apetita.
Ovi radovi će sačekati nekoga s drugačijim osećajem za estetiku. Prosto je tako. Postoji nešto što je povezano sa snažnim uverenjem da ono što stvaram ima svoju publiku. Ona će doći.
Možda je to zato što osećam da ovaj zadatak radim kao po kazni. Postoji razlika između rada koji ti se nameće i rada koji sam sebi nameštaš — i ta razlika se oseća, u svakom trenu provedenom ispred ekrana umesto ispred platna. Više no ikad, sada želim samo da slikam.
Ali tu je ono „samo da odradim ovo ili ono.“ Kljuca me u mozak. Teret koji nema težinu ali ima oblik — oblik svega što nisi radio dok si radio nešto drugo.
Plaća račune, istina. Ali ta istina je dosadna.
Već slikam u mislima. Dok pišem ovo, dok čitaš ovo, negde u meni teče druga reka — sporija, tiša, jedina koja zapravo znam da pratim. I ta reka ne pita za rokove.
Iz inata? Možda. Ali nisam taj tip. Radije biram korektnost, čak i kada me košta. Naročito kada me košta.
Kada bi samo znali koliko ću novih stvari odbiti kada ovo prođe. Koliko „ne“ čeka strpljivo iza ovog poslednjeg „da.“ Samo da se muka završi. Samo to.