И последњи цвет тисе, овога лета заронио је у нови циклус рађања и смрти. Воде из набујале реке повукле су јата младих риба у своје корито оставивши испуцалу обалу која ме понекад подсети на руке овдашњих земљорадника. Ваздух је топао са доста влаге и трулежи расквашених трава, укисељеног дрвета. Све у свему, мирисна нота има неког шарма, оплемењена свежим мирисом равничарске земље. Волим тај “мирис реке”. И овог пута, појављују се слике из детињсва. Златна река, окупана бојама сунца у заласку, на којој се са пљуском воде као бисери расипају капљице, растерујући водене пауке. Мој пријатељ Мишика, уживао је као и сви из наше групе, да се залети у топлу воду испуштајући неартикулисан крик жудећи при том да изазове што већи прасак у води. У то доба наше младости проводили смо много времена уз реку. Довољно да се упије мноштво утисака и емоција везаних за њу. Данас, свако од нас јури своје ветрењаче, виђамо се у пролазу или на годишњицу матуре. Понекад на тераси ресторана уз разговор, попијемо неко пиће посматрајући реку која опија својим спокојом.

 Није више ништа као пре, и овај спокој је другачији. Више се не чудим томе нити ме то чини сетним. Нови доживљаји, нова лица а ипак све је прожето успоменама. За сликара је то предност. “Време је наш савезник” долазе ми на ум мисли професора -Ћаке. Потребно је време да се то заустави у некој слици или стиху. Моја златна риба је уловљена повољног тренутка. Киша која пада данас, донела је освежење и само кратки предах. Првим сунчаним даном покушаћу да уловим још понеку импресију из шума и трава које бивствују уз обале реке.

dva-001