Jutros sam uranio jer je radna subota. Pošao sam autom do obližnjeg sela kako bih održao dva časa u školi. Obasjana difuznom svetlošću scena na putu je izgledala gotovo filmska. Razvejan sneg leži po njivama okovan ledom, a belo nebo prošarano je tamnijim valerima oblaka.

Mestimično iz snega proviruje crna oranica. Kraj puta, u koloni, orezana stabla starih dudova, smešni kao ošišani regruti. Nešto dalje iza, šuma, siva i ogoljena bez lišća.

Pažnja se zatim izmešta na nebo. Tu je glavni događaj. Velika jata crnih ptica poigravaju se sa vetrom. Mislim da su vrane.

Neočekivano su me dočekale u gradu po povratku kući. Svuda ih ima, na travnjaku, stablima, krovovima. Posmatram ih kroz prozor. Neki čovek ljutito pokušava da ih otera. Drago mi je što sedim u automobilu i ne mogu da ga čujem. Izraz njegovog lica me uverava u svu silinu njegovog besa.

Sada sam kod kuće i beležim svoje impresije. Ne želim da ih zaboravim. Toplo mi je i uživam u podnevnom zubatom suncu ispijajući omiljeni espresso. Utisak još ne bledi, sve mi je u glavi. Crtaću danas ptice. Tušem. Nije mi više žao što sam rano ustao, pa makar bila i subota.