Ништа нисам могао да јој дам,
понудивши себе, помислих, превише је просто.
Јер ја уствари и немам ништа,
знам да намигујем облацима.
То је све чему припадам.
Још не умем ништа боље да вам кажем.
Коштица коју стискам у руци је потомак радосног чуда
са једне црвене трешње.
Не чујем глас али
Проналазим акорде осмеха
На рубу твојих усана
И лагани ритам корака
Док ме мимоилазиш
Гледајући негде у даљину.
Слухиста сам.
На то обратим пажњу.
Тихо у себи смишљам рефрен
У ком би се могли поново срести.
Без речи недостаје смисао
Али ко да мисли у овом трену.
Могле би речи да те зауставе у некој строфи.
Зато штимујем свој израз лица
Пред велики концерт наших промашених погледа.