Živela je na drugom spratu naše zgrade, stan iznad našeg. Iz moje dečije perspektive gledao sam otelotvorenje King Konga koji je prošao sve faze evolucije i postao konačno baba. Žena velike širine duha i tela od koje ovo drugo svojom masivnošću odaje utisak stabilne osobe. Od visine i širine, najšire je ipak bilo njeno srce. To se znalo. Komšije, prijatelji, prijatelji prijatelja, rođaci, deca, svako je po nekad svratio na tanjir čorbe, osladio se kolačima, degustirao kafu.

Oduvek me je fascinirao izuzetan red i čistoća njene male kuhinje. U skučenom prostoru bilo je uvek dovoljno mesta i ako se tu ugnezdio lavabo sa jedne strane, naslonjen na kuhinjski šporet a ovaj na frižider i mali kuhinjski sto sa druge, smešten tik do zida, priklješten kuhinjskim elementima, opkoljen rasklimanim stolicama.

Zato smo tada bili mnogo bliži jedno drugom nego što smo to sad.

Jedno od čuda kojeg se sećam, odigralo se kasnog letnjeg popodneva dok sam zajedno sa njenim unucima delio obrok. Tada je bljuveč postao đuveč, smelo sam zatražio još jednu porciju.

A onda se jednog dana, sećam se kao juče je bilo, nekako i iznenada skupila, kao veš posle pranja. Došla sitna i pozvonila na vrata. Zauvek su iščezli tragovi kolosalnosti, samo je srce zadržalo postojanu širinu. Shvatio sam. Tačka u mojoj perspektivi pomerena je na više, odraslo se.. eto tako.

Iz čista mira.