Тумач простора – Space Interpreter

     Током поподнева сам сликао на тераси. Мада се ликовна пустоловина није завршила, успео сам да по платну разместим флеке и мрље испресецане разноврсним линијама. То све добро дође. Заклоњен под широким кровом, ослушкујем како тихо ромиња киша. У даљини, једва разговетно, чује се радио из комшијског дворишта. Зачудо, није народњак него класична музика. Баш необично, помислих. Престао је да гаји свиње, и ваздух је испуњен свежином негативних јона уместо воња измета које се гомила тик иза зида који нас дели. Неминовно, то је велики губитак за дадаистички поредак мојих мисли у организацији слике. Покушавам да дегустирам понуђен мир. Војнички одлучно, стежем умазаним прстима тубе са бојама. Сричем у себи натписе са налепнице на енглеском. Напуљско жута и смарагдно зелена. Звуче као титуле. Без имало ината, демонстрирам како владам ситуацијом. Прецртавам композицију бекства из свакодневице а тај почетак обећава, онолико колико сам спреман да му поверујем. Смешим се, и укосо развлачим усне. Сам свој господар, покорава се слици.

Приближава се ноћ, и премало је времена. Обавезе истрајно и неумољиво вребају прилику и као да само чекају се уморим и клонем па да ме напокон савладају својим теретом. Све трикове знам. Тактизирам. Пркосим. Када се нагомилају, елиминишем по степену приоритета. Нема ни плана ни организације. Чапнем после, од оног што преостане, колико да се не убајати и тек да ствари не стоје у месту. Да не пусти корење, и то је важно. Поента је у свежини поподнева и мирису терпентина. Масира ми хипофизу. Слобода је само у избору.