Days of Unrest – The Story of Wild Grass
Антонија
Живела је на другом спрату наше зграде, стан изнад нашег. Из моје дечје перспективе гледао сам отелотворење Кинг Конга који је прошао све фазе еволуције и постао коначно баба. Жена велике ширине духа и тела од које ово друго својом масивношћу одаје утисак стабилне особе. Од висине и ширине, најшире је ипак било њено срце. То се знало. Комшије, пријатељи, пријатељи пријатеља, рођаци, деца, свако је по некад свратио на тањир чорбе, осладио се колачима, дегустирао кафу.
Одувек ме је фасцинирао изузетан ред и чистоћа њене мале кухиње. У скученом простору било је увек довољно места и ако се ту угнездио лавабо са једне стране, наслоњен на кухињски шпорет а овај на фрижидер и мали кухињски сто са друге, смештен тик до зида, прикљештен кухињским елементима, опкољен расклиманим столицама.
Зато смо тада били много ближи једно другом него што смо то сад.
Једно од чуда којег се сећам, одиграло се касног летњег поподнева док сам заједно са њеним унуцима делио оброк. Тада је бљувеч постао ђувеч, смело сам затражио још једну порцију.
А онда се једног дана, сећам се као јуче је било, некако и изненада скупила, као веш после прања. Дошла ситна и позвонила на врата. Заувек су ишчезли трагови колосалности, само је срце задржало постојану ширину. Схватио сам. Тачка у мојој перспективи померена је на више, одрасло се.. ето тако.
Из чиста мира.
Тумач простора – Space Interpreter
Током поподнева сам сликао на тераси. Мада се ликовна пустоловина није завршила, успео сам да по платну разместим флеке и мрље испресецане разноврсним линијама. То све добро дође. Заклоњен под широким кровом, ослушкујем како тихо ромиња киша. У даљини, једва разговетно, чује се радио из комшијског дворишта. Зачудо, није народњак него класична музика. Баш необично, помислих. Престао је да гаји свиње, и ваздух је испуњен свежином негативних јона уместо воња измета које се гомила тик иза зида који нас дели. Неминовно, то је велики губитак за дадаистички поредак мојих мисли у организацији слике. Покушавам да дегустирам понуђен мир. Војнички одлучно, стежем умазаним прстима тубе са бојама. Сричем у себи натписе са налепнице на енглеском. Напуљско жута и смарагдно зелена. Звуче као титуле. Без имало ината, демонстрирам како владам ситуацијом. Прецртавам композицију бекства из свакодневице а тај почетак обећава, онолико колико сам спреман да му поверујем. Смешим се, и укосо развлачим усне. Сам свој господар, покорава се слици.
Град Тишине
Не могу се сетити ни једног разлога зашто би ме приметио у гомили у којој сам се лагано кретао. Четвртак је пијачни дан. Река људи бучно жубори, незаустављиво испирајући пијачне тезге. Чим ме је опазио, журно се примакао, ваљда да му не утекнем, и зауставио тик преда мном, па сам нехотице застао. Човек је прво жустро подигао а потом полако, за стотинку – две брже но сунце у заласку, спустио обрве. Док је тако гледао у мене, сматрао сам врло прикладним да га понудим својим радозналим погледом. Осмехнуо се. Али ту више није имало шта да се дода јер се ја увек смешим. Нити ме је шта питао, нити сам му одговарао. Тренутак, пролази као вечност. Зачудо, мисли су ми без сметњи текле уливајући се у ово неочекивано ушће нашег сусрета. Изгледало је као да се савршено споразумевамо. Попут риба. У трзајима. Слутио сам, разговор неће бити лак. Незгодни су они који реченицу почињу са ”Ја”. Ја, понови још неколико пута мало гласније, немам панталоне! Одмерих га пажљиво, али не превише упадљиво, због мноштва света. Од горе до пола, сасвим пристојан матори момак. Од пола на доле, врло смела комбинација чак и за вечерње изласке. Лаковане ципеле, број 43 и тегет чарапе. Одсуство панталона, уредно пријављено. Дакле, старац, без панталона, у белим гаћама и сивом сакоу и ја. У сред пијаце, очи у очи. Стегло ме нешто у грлу. Загрцнувши се, невешто сам покушао прогутати пљувачку и сузних очију, схватио да сам управо прогутао жваку.
Арадска су племена и гробови предака сине, ум ми окупирали! Лупаш, матори! Само што не изустих. Као да си из читанке изашао са твојим архајским говором. Дошло ми, ето тако, лако да га прекоревам у мислима. Међутим, погледавши ме још озбиљније, зачео је у трену, искру стида у мени. Задовољан што је остала скривена, допустио сам да настави. Чујеш ли звук тишине? Ослушнух послушно а старац настави. 1887. овуда је пролазила железница и воз је тутњао касно у ноћ. У њему, познати песник, радознало, кроз прозор вагона гледа у мрак, да наслути какав је ово град. Да ли да само прекрати време или досаду од дуга пута, то не знам. Ал царевина, дала наредбу да је баш у то доба полицијски час. Ипак су се с времена на време, непослушни становници прикрадали са фењерима кроз таму, лутајући по оближњим кафанама. Као омамљени, заљубљени свици у ноћи, базајући амо тамо на изглед бесциљно. Можда због прохладне ноћи, магле, или промаје у купеу. Враг би га знао! Призор је деловао сабласно. Као да се појавио на гробљу и посматрао светину која га обилази поштујући обичаје предака. И, шта? Надахнуће изнедри поетски порив. Вино проговори из нутрине његове, сложиле му речи да нас опева у песми. Знао сам до јуче која књига и наслов. Назвао је ово место градом тишине, мислећи на тишину гробља. Само господо, није то романтика, није. Гробље! Пијете као на гробљу! Тамо сам пошао. Једном ногом сам већ у гробу. Шта је ту романтично? Ево сам панталоне заборавио. Не знају људи. Зар бих на пијацу без панталона? Овако, у гроб, ко те пита.
Abstract Studies
Да се разумемо, ово није готова слика. Фотографија је начињена мобилним телефоном неке слике у настанку. Сада та иста слика изгледа потпуно другачије, међутим мени се допала ова фаза у процесу и готово да делује као засебна целина. А то значи, ево материјала за нову :)