Dan neslućene radosti

Hteo ili ne, još uvek nalazim da je predivan dan u kom se umeju uočiti njegove dragocenosti. Iznenađuju me kao neobično zanimljivi kamenčići na obali koje za svaki slučaj sakupim i potom odlažem u džepove sa još nekim važnim sitnicama. Ponekad požudno kao što pesak upija sunce. Očajnički, ako misli nisu jasne. Neodlučan za nestašluke.

Sada mi je kirstalno jasno šta je pitanje vremena i tog neočekivanog trenutka.
Prevalio sam ga i ovaj put a da ne znam tačno kako da vam to objasnim.
Ovo je dan samo tihi nagoveštaj neslućene radosti.
Kao pesma.

Jutarnja scenografija

     Jutros sam uranio jer je radna subota. Pošao sam autom do obližnjeg sela kako bih održao dva časa u školi. Obasjana difuznom svetlošću scena na putu je izgledala gotovo filmska. Razvejan sneg leži po njivama okovan ledom, a belo nebo prošarano je tamnijim valerima oblaka.

Mestimično iz snega proviruje crna oranica. Kraj puta, u koloni, orezana stabla starih dudova, smešni kao ošišani regruti. Nešto dalje iza, šuma, siva i ogoljena bez lišća.

Pažnja se zatim izmešta na nebo. Tu je glavni događaj. Velika jata crnih ptica poigravaju se sa vetrom. Mislim da su vrane.

Neočekivano su me dočekale u gradu po povratku kući. Svuda ih ima, na travnjaku, stablima, krovovima. Posmatram ih kroz prozor. Neki čovek ljutito pokušava da ih otera. Drago mi je što sedim u automobilu i ne mogu da ga čujem. Izraz njegovog lica me uverava u svu silinu njegovog besa.

Sada sam kod kuće i beležim svoje impresije. Ne želim da ih zaboravim. Toplo mi je i uživam u podnevnom zubatom suncu ispijajući omiljeni espresso. Utisak još ne bledi, sve mi je u glavi. Crtaću danas ptice. Tušem. Nije mi više žao što sam rano ustao, pa makar bila i subota.

Putopis

odlična percepcija oblika

Polje u blizini naše kuće je poligon gde se rado sudaram sa vetrom dok lutam ravnicom, oko mene horizont crta savršen krug.

Nebo pokriva glavu kao veliki plavi šešir okićen belim oblacima.
Padam nemo u zagrljaj divlje trave.

Prijatelj

     Imam čudnog prijatelja, mator čovek, mnogo voli da izmišlja. Ne hajem mnogo za njegove fantazije, jer tu nema ničeg opakog ni pokvarenog. Pre bi se reklo da je kao dete, naivan u ubeđenju da će mu ljudi poverovati. Mada, ima i onih koji mu mnogo veruju. Takve treba, mislim se, negde smestiti, da budu kao zaštićena vrsta u nekom rezervatu, pa da vode omladinu da gledaju i da se poduče. Samo, mene ne može da prevari. Uhvatio sam ga u laži.

Oduševljeno primetih kako ima veoma lepu biljku i još ne izustih kako i moja lepo napreduje, kad uskoči s komentarom:
– Ah da, to sam dobio od japanskog ambasadora!

Pa i da mu poverujem, ali koliko se sećam i kokošku je dobio od ambasadora, samo od kineskog. Taj se izgleda samo sa ambasadorima druži?

Pijemo gorku kafu ručno mlevenu u Izraelu, studiramo kamenje u pesku iz Egipta, čitamo poslednji originalni rukopis na pergamentu uvaženog mađarskog pesnika.

On je i pored svega veoma zanimljiv čovek, obrazovan i bogat (životnim iskustvom). Ume matori da priča, sve da ne trepćeš, sediš ukočeno i ličiš na veliko uvo. Ne znaš gde se prepliće istina i laž. Tri dana ti lete misli u glavi nakon toga.

Samotnjak, raduje se kada ga posetim. Ponekad glumi da je strašno zauzet, evo danas putuje za Beograd u vezi sa ostavinskom raspravom ili mu dolaze uvaženi gosti iz belog sveta, onomad baš iz Australije koje vodi za Peštu u obilazak znamenitosti. Ko će ako ne on?

Zaboravim ponekad na naša druženja, pa ga dugo ne posećujem.
Kada se sretnemo na ulici, sa tužnim pogledom, čini mi se zaplakati bi mogao, pita:

– Je li, kada ćeš doći?

Ili se odsečno izjasni snažnim baritonom kako mu treba nešto za čitanje.

Neobičan je čovek, svratiću do njega ponovo.

Početak nečega što bi ličilo na nešto

Duž mokre ulice, isecao sam oštar vazduh na kriške širokog koraka. Iza prvog ugla, već omamljen od hladnog vetra, zurim u modro nebo. Zimsko je veče čudesno, pogotovo u kombinaciji mirisa domaće stoke i vlažne zemlje. Aromatična idila sela. Uokvirena slika zvezdanog beskraja kovitlacima dima iz odžaka okačena nad glavom, izmolila je još jedan dug zamagljen pogled u plavo.

Premeštajući se sa jedne na drugu nogu, usamljen na betonskom platou, nestrpljivo iščekujem poslednji autobus. Neprijatnost koju je donela prohladna noć. Naviru misli.

„Zrak se prelama u vodi, kao ulaz u dvorac iz priče. Uz tihu vodu, pod niskim nebom, pesak skuplja sunce. Zaronjen u miris rascvetalih vrba, uporan kao trava, ležem na mulj. Slušam. Kroz ponavljanje trenutka, kao eho vekova uhvatim akorde nečeg što traje, postoji, kao voda.

Nisam se mučio da to steknem.

Još jedno leto. Ništa mi i ne treba. Samo da me puste svi redom. U vodu. U leto. Da zaronim sve do peska. Do mulja koji miriše na detinjstvo čak i kad se samo setim, do crnih školjki.

Ta tišina dole je drugačija. Nije prazna. Bruji.
A kad izronim, čujem ti smeh. I još mirišu vrbe.“

Odlično, pomislih. Otišao sam dalje od početka a već sam stigao do kraja. Čemu reči. Ovo je gotova slika.

Zadrhtao sam trgnuvši se iznenađen. Zvuk kočnica i kompresora koji otvara ogromna vrata, sa svom teatralnošću razotkriva visok stepenik, pa u nizu još jedan, koji usmerava pogled na gore, na ozbiljnog i rekao bih nestrpljivog vozača. Srećom pa je kondukter upadljivo veseo, piskavo zakreštao: Horgoš-Kanjiža! Nekoliko đaka poput preplašenih pilića, iskočilo je iz autobusa a zatim odpijukalo u nepoznatom pravcu u potrazi za svojim kokošinjcem.

Udobno smešten na sedište, nazirem tamo, u daljini, svetlost grada.
Oslikati knjigu ili čitati sliku.