Skip to main content

Град Тишине

      Не могу се сетити ни једног разлога зашто би ме приметио у гомили у којој сам се лагано кретао. Четвртак је пијачни дан. Река људи бучно жубори, незаустављиво испирајући пијачне тезге. Чим ме је опазио, журно се примакао, ваљда да му не утекнем, и зауставио тик преда мном, па сам нехотице застао. Човек је прво жустро подигао а потом полако, за стотинку – две брже но сунце у заласку, спустио обрве. Док је тако гледао у мене, сматрао сам врло прикладним да га понудим својим радозналим погледом. Осмехнуо се. Али ту више није имало шта да се дода јер се ја увек смешим. Нити ме је шта питао, нити сам му одговарао. Тренутак, пролази као вечност. Зачудо, мисли су ми без сметњи текле уливајући се у ово неочекивано ушће нашег сусрета. Изгледало је као да се савршено споразумевамо. Попут риба. У трзајима. Слутио сам, разговор неће бити лак. Незгодни су они који реченицу почињу са ”Ја”. Ја, понови још неколико пута мало гласније, немам панталоне! Одмерих га пажљиво, али не превише упадљиво, због мноштва света. Од горе до пола, сасвим пристојан матори момак. Од пола на доле, врло смела комбинација чак и за вечерње изласке. Лаковане ципеле, број 43 и тегет чарапе. Одсуство панталона, уредно пријављено. Дакле, старац, без панталона, у белим гаћама и сивом сакоу и ја. У сред пијаце, очи у очи. Стегло ме нешто у грлу. Загрцнувши се, невешто сам покушао прогутати пљувачку и сузних очију, схватио да сам управо прогутао жваку.

      Арадска су племена и гробови предака сине, ум ми окупирали! Лупаш, матори! Само што не изустих. Као да си из читанке изашао са твојим архајским говором. Дошло ми, ето тако, лако да га прекоревам у мислима. Међутим, погледавши ме још озбиљније, зачео је у трену, искру стида у мени. Задовољан што је остала скривена, допустио сам да настави. Чујеш ли звук тишине? Ослушнух послушно а старац настави. 1887. овуда је пролазила железница и воз је тутњао касно у ноћ. У њему, познати песник, радознало, кроз прозор вагона гледа у мрак, да наслути какав је ово град. Да ли да само прекрати време или досаду од дуга пута, то не знам. Ал царевина, дала наредбу да је баш у то доба полицијски час. Ипак су се с времена на време, непослушни становници прикрадали са фењерима кроз таму, лутајући по оближњим кафанама. Као омамљени, заљубљени свици у ноћи, базајући амо тамо на изглед бесциљно. Можда због прохладне ноћи, магле, или промаје у купеу. Враг би га знао! Призор је деловао сабласно. Као да се појавио на гробљу и посматрао светину која га обилази поштујући обичаје предака. И, шта? Надахнуће изнедри поетски порив. Вино проговори из нутрине његове, сложиле му речи да нас опева у песми. Знао сам до јуче која књига и наслов. Назвао је ово место градом тишине, мислећи на тишину гробља. Само господо, није то романтика, није. Гробље! Пијете као на гробљу! Тамо сам пошао. Једном ногом сам већ у гробу. Шта је ту романтично? Ево сам панталоне заборавио. Не знају људи. Зар бих на пијацу без панталона? Овако, у гроб, ко те пита.

Dan neslućene radosti

Hteo ili ne, još uvek nalazim da je predivan dan u kom se umeju uočiti njegove dragocenosti. Iznenađuju me kao neobično zanimljivi kamenčići na obali koje za svaki slučaj sakupim i potom odlažem u džepove sa još nekim važnim sitnicama. Ponekad požudno kao što pesak upija sunce. Očajnički, ako misli nisu jasne. Neodlučan za nestašluke.

Sada mi je kirstalno jasno šta je pitanje vremena i tog neočekivanog trenutka.
Prevalio sam ga i ovaj put a da ne znam tačno kako da vam to objasnim.
Ovo je dan samo tihi nagoveštaj neslućene radosti.
Kao pesma.

Јутарња сценографија

     Јутрос сам уранио јер је радна субота. Пошао сам аутом до оближњег села како бих одржао два часа у школи. Обасјана дифузном светлошћу сцена на путу је изгледала готово филмска. Развејан снег лежи по њивама окован ледом, а бело небо прошарано је тамнијим валерима облака.

Местимично из снега провирује црна ораница. Крај пута, у колони, орезана стабла старих дудова, смешни као ошишани регрути. Нешто даље иза, шума, сива и огољена без лишћа.

Пажња се затим измешта на небо. Ту је главни догађај. Велика јата црних птица поигравају се са ветром. Мислим да су вране.

Неочекивано су ме дочекале у граду по повратку кући. Свуда их има, на травњаку, стаблима, крововима. Посматрам их кроз прозор. Неки човек љутито покушава да их отера. Драго ми је што седим у аутомобилу и не могу да га чујем. Израз његовог лица ме уверава у сву силину његовог беса.

Сада сам код куће и бележим своје импресије. Не желим да их заборавим. Топло ми је и уживам у подневном зубатом сунцу испијајући омиљени espresso. Утисак још не бледи, све ми је у глави. Цртаћу данас птице. Тушем. Није ми више жао што сам рано устао, па макар била и субота.

Putopis

odlična percepcija oblika

Polje u blizini naše kuće je poligon gde se rado sudaram sa vetrom dok lutam ravnicom, oko mene horizont crta savršen krug.

Nebo pokriva glavu kao veliki plavi šešir okićen belim oblacima.
Padam nemo u zagrljaj divlje trave.

Пријатељ

     Имам чудног пријатеља, матор човек, много воли да измишља. Не хајем много за његове фантазије, јер ту нема ничег опаког ни поквареног. Пре би се рекло да је као дете, наиван у убеђењу да ће му људи поверовати. Мада, има и оних који му много верују. Такве треба, мислим се, негде сместити, да буду као заштићена врста у неком резервату, па да воде омладину да гледају и да се подуче. Само, мене не може да превари. Ухватио сам га у лажи.

Одушевљено приметих како има веома лепу биљку и још не изустих како и моја лепо напредује, кад ускочи с коментаром:
– Ах да, то сам добио од јапанског амбасадора!

Па и да му поверујем, али колико се сећам и кокошку је добио од амбасадора, само од кинеског. Тај се изгледа само са амбасадорима дружи?

Пијемо горку кафу ручно млевену у Израелу, студирамо камење у песку из Египта, читамо последњи оригинални рукопис на пергаменту уваженог мађарског песника.

Он је и поред свега веома занимљив човек, образован и богат (животним искуством). Уме матори да прича, све да не трепћеш, седиш укочено и личиш на велико уво. Не знаш где се преплиће истина и лаж. Три дана ти лете мисли у глави након тога.

Самотњак, радује се када га посетим. Понекад глуми да је страшно заузет, ево данас путује за Београд у вези са оставинском расправом или му долазе уважени гости из белог света, ономад баш из Аустралије које води за Пешту у обилазак знаменитости. Ко ће ако не он?

Заборавим понекад на наша дружења, па га дуго не посећујем.
Када се сретнемо на улици, са тужним погледом, чини ми се заплакати би могао, пита:

– Је ли, када ћеш доћи?

Или се одсечно изјасни снажним баритоном како му треба нешто за читање.

Необичан је човек, свратићу до њега поново.

Почетак нечега што би личило на нешто

Дуж мокре улице, исецао сам оштар ваздух на кришке широког корака. Иза првог угла, већ омамљен од хладног ветра, зурим у модро небо. Зимско је вече чудесно, поготово у комбинацији мириса домаће стоке и влажне земље. Ароматична идила села. Уоквирена слика звезданог бескраја ковитлацима дима из оџака окачена над главом, измолила је још један дуг замагљен поглед у плаво.

Премештајући се са једне на другу ногу, усамљен на бетонском платоу, нестрпљиво ишчекујем последњи аутобус. Непријатност коју је донела прохладна ноћ. Навиру мисли.

„Зрак се прелама у води, као улаз у дворац из приче. Уз тиху воду, под ниским небом, песак скупља сунце. Зароњен у мирис расцветалих врба, упоран као трава, лежем на муљ. Слушам. Кроз понављање тренутка, као ехо векова ухватим акорде нечег што траје, постоји, као вода.

Нисам се мучио да то стекнем.

Још једно лето. Ништа ми и не треба. Само да ме пусте сви редом. У воду. У лето. Да зароним све до песка. До муља који мирише на детињство чак и кад се само сетим, до црних шкољки.

Та тишина доле је другачија. Није празна. Бруји.
А кад изроним, чујем ти смех. И још миришу врбе.“

Одлично, помислих. Отишао сам даље од почетка а већ сам стигао до краја. Чему речи. Ово је готова слика.

Задрхтао сам тргнувши се изненађен. Звук кочница и компресора који отвара огромна врата, са свом театралношћу разоткрива висок степеник, па у низу још један, који усмерава поглед на горе, на озбиљног и рекао бих нестрпљивог возача. Срећом па је кондуктер упадљиво весео, пискаво закрештао: Хоргош-Кањижа! Неколико ђака попут преплашених пилића, искочило је из аутобуса а затим одпијукало у непознатом правцу у потрази за својим кокошињцем.

Удобно смештен на седиште, назирем тамо, у даљини, светлост града.
Осликати књигу или читати слику.