Град Тишине

      Не могу се сетити ни једног разлога зашто би ме приметио у гомили у којој сам се лагано кретао. Четвртак је пијачни дан. Река људи бучно жубори, незаустављиво испирајући пијачне тезге. Чим ме је опазио, журно се примакао, ваљда да му не утекнем, и зауставио тик преда мном, па сам нехотице застао. Човек је прво жустро подигао а потом полако, за стотинку – две брже но сунце у заласку, спустио обрве. Док је тако гледао у мене, сматрао сам врло прикладним да га понудим својим радозналим погледом. Осмехнуо се. Али ту више није имало шта да се дода јер се ја увек смешим. Нити ме је шта питао, нити сам му одговарао. Тренутак, пролази као вечност. Зачудо, мисли су ми без сметњи текле уливајући се у ово неочекивано ушће нашег сусрета. Изгледало је као да се савршено споразумевамо. Попут риба. У трзајима. Слутио сам, разговор неће бити лак. Незгодни су они који реченицу почињу са ”Ја”. Ја, понови још неколико пута мало гласније, немам панталоне! Одмерих га пажљиво, али не превише упадљиво, због мноштва света. Од горе до пола, сасвим пристојан матори момак. Од пола на доле, врло смела комбинација чак и за вечерње изласке. Лаковане ципеле, број 43 и тегет чарапе. Одсуство панталона, уредно пријављено. Дакле, старац, без панталона, у белим гаћама и сивом сакоу и ја. У сред пијаце, очи у очи. Стегло ме нешто у грлу. Загрцнувши се, невешто сам покушао прогутати пљувачку и сузних очију, схватио да сам управо прогутао жваку.

      Арадска су племена и гробови предака сине, ум ми окупирали! Лупаш, матори! Само што не изустих. Као да си из читанке изашао са твојим архајским говором. Дошло ми, ето тако, лако да га прекоревам у мислима. Међутим, погледавши ме још озбиљније, зачео је у трену, искру стида у мени. Задовољан што је остала скривена, допустио сам да настави. Чујеш ли звук тишине? Ослушнух послушно а старац настави. 1887. овуда је пролазила железница и воз је тутњао касно у ноћ. У њему, познати песник, радознало, кроз прозор вагона гледа у мрак, да наслути какав је ово град. Да ли да само прекрати време или досаду од дуга пута, то не знам. Ал царевина, дала наредбу да је баш у то доба полицијски час. Ипак су се с времена на време, непослушни становници прикрадали са фењерима кроз таму, лутајући по оближњим кафанама. Као омамљени, заљубљени свици у ноћи, базајући амо тамо на изглед бесциљно. Можда због прохладне ноћи, магле, или промаје у купеу. Враг би га знао! Призор је деловао сабласно. Као да се појавио на гробљу и посматрао светину која га обилази поштујући обичаје предака. И, шта? Надахнуће изнедри поетски порив. Вино проговори из нутрине његове, сложиле му речи да нас опева у песми. Знао сам до јуче која књига и наслов. Назвао је ово место градом тишине, мислећи на тишину гробља. Само господо, није то романтика, није. Гробље! Пијете као на гробљу! Тамо сам пошао. Једном ногом сам већ у гробу. Шта је ту романтично? Ево сам панталоне заборавио. Не знају људи. Зар бих на пијацу без панталона? Овако, у гроб, ко те пита.

Јутарња сценографија

     Јутрос сам уранио јер је радна субота. Пошао сам аутом до оближњег села како бих одржао два часа у школи. Обасјана дифузном светлошћу сцена на путу је изгледала готово филмска. Развејан снег лежи по њивама окован ледом, а бело небо прошарано је тамнијим валерима облака.

Местимично из снега провирује црна ораница. Крај пута, у колони, орезана стабла старих дудова, смешни као ошишани регрути. Нешто даље иза, шума, сива и огољена без лишћа.

Пажња се затим измешта на небо. Ту је главни догађај. Велика јата црних птица поигравају се са ветром. Мислим да су вране.

Неочекивано су ме дочекале у граду по повратку кући. Свуда их има, на травњаку, стаблима, крововима. Посматрам их кроз прозор. Неки човек љутито покушава да их отера. Драго ми је што седим у аутомобилу и не могу да га чујем. Израз његовог лица ме уверава у сву силину његовог беса.

Сада сам код куће и бележим своје импресије. Не желим да их заборавим. Топло ми је и уживам у подневном зубатом сунцу испијајући омиљени espresso. Утисак још не бледи, све ми је у глави. Цртаћу данас птице. Тушем. Није ми више жао што сам рано устао, па макар била и субота.

Процветао Тиски цвет

muzički intermeco na tisi

Готово сваке године у јуну Тиса процвета. Хиљаде инсеката излази на површину воде преображавајући се у нови животни облик.

То је Palingenia longicauda!

Испратити овај јединствени догађај је у Кањижи постала традиција. Први пут, ове године одлучујем се на фотографисање овог феномена. Једно је сигурно, следеће године ћу поново!

Нимало није лако снимити те мангупе, увек су у покрету осим током кратких пауза док се пресвлаче. Уколико се налазите у чамцу или снимате са мола као ја, мало-мало па се заљуљушкате таласима које праве чамци и бродићи натоварени радозналим посматрачима.

radost

Кажу најбоље је угазити у воду, неописив доживљај. Ноге су до колена у муљу а вода је још прилично хладна па је незодно прећи критичну линију изнад пупка. Препоручујем грчевито држање фотоапарата, поготово скупље верзије. Ако имате статив и прикладан објектив, знаћемо да сте професионалац.
Себе ћу дефинисати као аматера авантуристичког духа :)

Дохватићу се оловке и четкице па да се нађемо на исту тему.
П.С.
Препоручујем сродне чланке Palingenia longicauda или Цветање Тисе апамтим да је National Geografic Srbija објавио чланак на тему, слободно погледајте. Занимвљиво је.

kratkipredah